Kasni životi muškaraca

„Sve sam razumeo i ništa nisam razumeo. Osim toga, to je bilo vreme zvano poluvreme u mom životu. Rastajao sam se od svoje najveće ljubavi, koja upravo prolazi, kao voz kroz poslednju železnički stanicu. To sa vozom mi se dopalo. Ali sada je još i gore. Poslednji vozovi nam odlaze i nema nade da će novi doći, jer odmah za vozom ruše stanice…“

„Svet nestaje u slikama“, kaže jedan od junaka iz knjige kratkih priča Kasni životi muškaraca. S druge strane, nesumnjivo je da svet iz priča objavljenih u novoj knjizi Milana Todorova, nastaje u slikama.

Slike su polazište od kojih počinje pripovedanje. Usamljeni Todorovljevi junaci susreću epizodistkinje, ali ponekad i važne junakinje u svojim životima – na ulici, po trgovima, na plažama. . . Dešava se to u njihovim (pre)zrelim, često usamljeničkim životima, kada je kasno da se na ljubavnom, erotskom planu nešto dalekosežno popravi, ali još uvek može da se mašta i poseže za utehom nade.

Za utehom nade, odnosno slikama iz tinejdžerskog doba, iz mladosti, iz najvitalnijih godina vlastitog života, kada se, obično, nije cenilo, koliko je trebalo, sve ono što je telo moglo, a duša želela. Uostalom, reći će jedan od junaka Milana Todorova: „Svako od nas većinom živi od svog nepostojanja. . .

Izazov intimnog života je ostao iza junaka ovih priča, telo je posustalo ili posustaje, a žene su tu, svuda unaokolo, lepe, manje lepe, nejasne i tajanstvene, zavodljive i još zavodljivije nego što je pomenutim muškarcima podnošljivo.

„To je kao prljava osvežavajuća kiša“, zaključuje jedan od junaka iz ovih izvrsno napisanih kratkih ljubavnih priča.

Milan Todorov je jedan od poslednjih pripovedača u srpskoj književnosti koji veruje da dobra priča ima smisla; jedan od poslednjih koji zna da napiše priču o ljubavi koja se ne zaboravlja.

Vasa Pavković