Kazneno društvo

Na najprestižnijoj francuskoj obrazovnoj instituciji Kolež d Frans – koja je, kao državna ustanova, unutar obrazovnog sistema, ali je, istovremeno, i izvan njega jer ne postoji obaveza pohađanja kurseva, niti se dodeljuju ikakva svedočanstva, diplome, ili bilo koja institucionalna insignija – Mišel Fuko počinje da predaje 1970. i tu ostaje do svoje smrti 1984. godine. Jedina obaveza je obaveza predavača: na predavanjima koja drži jednom nedeljno on izlaže rezultate svojih istraživanja. I to je sve. Na neobaveznim predavanjima Mišela Fukoa pojavljuje se toliko studenata i slušalaca da oni ne samo da ne mogu da stanu u valiku salu Koleža, već se predavanja, putem zvučnika, prenosi i u drugim, krcatim salama ustanove. Fukoa nervira toliki broj slušalaca – ali na kraju predavanja niko mu ne postavlja pitanja što će francuskog filozofa nagnati da napiše kako se, u svoj toj gužvi, oseća usamljenim – pa počinje predavanja da zakazuje u osam sati ujutro nadajući se da će, na taj način, da odbije slušaoce. Taj manevar mu, međutim, ne donosi željeno olakšanje: njegova slava i harizma toliki su da se broj slušalaca ne smanjuje.
Posle Fukoove smrti Fransoa Evald i Alesandro Fontana skidali su sa traka Fukoova predavanja i ona su, iz godine u godinu, izlazila u posebnoj ediciji izdavačkih kuća Galimar i Sej. Kurs iz 1972. i 1973. godine prvi put se prevodi na srpski jezik.
Tih godina Fuko priprema knjigu koja će postati slavnom, „Nadziranje i kažnjavanje”, a rezultate svojih pomnih istraživanja izlaže na Kolež d Frans. Svi oni motivi koji će ući u knjigu nalaze se i u ovim kursevima, a istinsko je zadovoljstvo i uživanje pratiti na koji se način odvija Fukoovo mišljenje, nepotkupljivo i duboko, te kojeg je materijala Fuko morao da se odrekne kako bi komponovao usredsređenu, fascinantnu knjigu koja će postati jednim od najčitanijih i najutacijnijih filozofskih dela 20. veka.