Klara, Klarisa

Nakon sjajne zbirke pripovedaka Pramatere iz 2019. godine, u kojoj su priče bile toliko čvrsto tematski uvezane da je malo nedostajalo da prerastu u roman, Marijana Čanak se u novom rukopisu Klara, Klarisa hvata u koštac sa najkompleksnijom književnom formom, nastavljajući da piše o jakim ženama koje su u patrijarhalnoj sredini primorane da se odreknu dela sebe kako bi opstale u braku, porodici ili društvu u celini. Njena glavna junakinja Klara je inteligentna i maštovita, neobično talentovana, lepa i ženstvena, malo „van vinkla“ i baš zbog toga očaravajuća, kako za ostale likove, tako i za čitaoce. Uprkos svom moćnom subjektu ona ulazi u jedan emotivni, partnerski odnos koji vremenom postaje toliko toksičan da se sirota pretvara u puki objekat koji trpi sistematsku psihičku torturu iz koje ne uspeva da se iskobelja. Ćutnja i trpljenje se u patrijarhalnom društvu smatraju vrlinama i odrazom lepog vaspitanja, pa Klara, poput dobrih glumica u pozorištu, igrajući ulogu dobre supruge, majke i domaćice, zaboravlja ko je u svojoj suštini. Iako njena potraga za sopstvenim bićem i izgubljenom snagom deluje jalova i razočaravajuća, ona je neprestano uzbudljiva, a na kraju, srećom, uspešna i ohrabrujuća za mnoge žene koje se nalaze u sličnom problemu.

Pored ovoga, Marijana u ovom romanu tematizuje patologiju različitih odnosa (blizanački, roditeljski, odnos prema materinstvu, prijateljske, ljubavničke i bračne odnose, odnos prema sebi) i istražuje iskliznuća iz balansa između socijalizacije i vernosti sebi (autentičnom sopstvu).

Jezik Marijane Čanak je sočan, krcat stilskim figurama i zbog toga vrlo slikovit i sugestivan, a za čitanje ugodan. Njena česta oneobičavanja izraza nisu usiljena i suvišna. Naprotiv. Vrlo su dobra, efektna i ekspresivna.

Likovi u romanu su pažljivo osmišljeni, zanimljivi, svaki na svoj način, posebno Klarini otac i majka, i što je najbitnije, svi do jednog su jako uverljivi.