Koje volimo

Iako je „Ibikinu kuću”, priču o predratnoj novosadskoj javnoj kući i njenoj gazdarici, koja se ubija kada oslobodioci uđu u grad i nastupi novo vreme, Tišma napisao kao metaforu o propadanju, nestajanju jednog sveta, građanskog ili malograđanskog, kako god ga nazivali, zahvaljujući romanu Koje volimo saznajemo da taj svet i nije umro, i da novo društvo koje je upravo poniženima i uvređe­nima obećalo blagostanje nije onakvo kakvo je sebe želelo da predstavi. I u svojim pričama Tišma je voleo da piše o ljudima sa oboda društva, kod kojih su etičke i zakonske norme uve­liko poljuljane i relativizovane. Socijalizam je nastupio ali su sreća i blagostanje još uvek daleko. Osim o devojkama, koje su izabrale najstariji zanat, Tišma piše i o svodnicama koje su nužni saradnici, učesnici u dogovaranju sastanaka, karike u lancu jednog zabranjenog podzemnog toka, posuvraćenog života koji i sam ima svoju logiku, pravila i poseban jezik.

Iz predgovora Gorane Raičević

Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu.