Kradljivica voća

Nobelova nagrada za književnost 2019.

Šta je sve doživela u ova tri dana putovanja u unutrašnjost zemlje i kako je samo svaki čas bio dramatičan, iako se ništa nije dešavalo, i kako je samo u svakom trenu nešto visilo o koncu, i nakon samo tri dana, gle, svetli letnji pramen u tamnoj kosi: čudno. A možda i ne? Ne, ipak je čudno. Trajno čudno. Večito čudno.

Knjiga koju je sam Peter Handke definisao kao „poslednji ep“ započinje ubodom pčele u pripovedačevu nogu. To je za njega znak da mora krenuti na put. Vreme je da napusti Ničiji zaliv, kuću u blizini Pariza, i zaputi se ka gotovo nenaseljenom regionu Pikardiji u potrazi za kradljivicom voća. Devojka – neuhvatljiv lik, polužena, polufantazam – krenula je tamo sa određenom namerom: da pronađe svoju majku. Sledi je živopisno ali snoliko istraživanje topografije, kako fizičkog tako i duševnog prostora, koje iscrtava prolazak kradljivice voća preko pograničnih područja Francuske. Svaki slučajni susret – sa čovekom koji juri kroz šiblje u potrazi za svojom izgubljenom mačkom, sa dostavljačem pice koji ostavlja svoj skuter da bi joj postao saputnik na jedan dan – otkriva nam drugačiju stranu junakinje u maniru kubističkog portreta. Putovanje kradljivce voća i pripovedačevo na kraju se preklapaju, stapaju, preslikavaju u niz avantura, susreta sa ljudima i životinjama, šokova usled kontakta sa netaknutom prirodom, a sve kulminira velikom proslavom.

U prozi nenadmašne preciznosti, Handke uzdiže svakodnevni život do epskih razmera, slaveći lutanje koje je samo sebi svrha, sva ona skretanja sa puta koja daju neočekivane poglede i darove, poput voća ukradenog iz tuđih bašti.

Peter Handke (1942, Grifen, Austrija) jedan je od najznačajnijih pisaca nemačkog jezika i savremene svetske književnosti. Pisac stotinak knjiga, romana, pripovesti, drama, poezije, eseja i filmskih scenarija; autor više filmova, i koautor i saradnik u mnogim filmovima Vima Vendersa; likovni ilustrator svojih tekstova. Dobitnik niza nagrada: Bihnerove, Kafkine, Šilerove, Ibzenove, Nestrojeve, nagrade „Tomas Man“, nagrade „Milovan Vidaković“ i drugih. Nobelova nagrada za književnost dodeljena mu je 2019. „zbog uticajnog rada koji sa lingvističkom genijalnošću istražuje periferiju i posebnost ljudskog postojanja.“

Handkeov prvi roman Stršljenovi i prva drama Psovanje publike objavljeni su 1966. Motiv ugroženog subjekta u problematičnoj komunikaciji sa spoljašnjim svetom karakterističan je za rana Handkeova ostvarenja, kao što su romani Golmanov strah od penala (1970), Bezželjna nesreća (1972), Kratko pismo za dugo rastajanje (1972) i Levoruka žena (1976), potom proslavljeni dramski komad Kaspar (1968) ili zbirka poezije Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta (1969).

Knjiga Spori povratak kući (1979) predstavlja prekretnicu u Handkeovoj književnosti i okretanje prirodi i materijalnosti sveta, gde su film i slikarstvo izvori književne inspiracije. Istovremeno je u Handkeovim ostvarenjima prisutno neprekidno traganje za smislom postojanja. Otuda su lutanje i migracija primarni modus aktivnosti i aktivizma, a put je mesto za tzv. „epski korak“, koji nije posebno vezan za određeni žanr. Njegovom delu je otad svojstven snažan avanturistički duh, ali i nostalgija, koji su uočljivi u pripovestima kao što su Pouka planine Saint Victoire (1980), Ponavljanje (1986), Još jedanput za Tukidida (1990), Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Drine i Morave ili Pravda za Srbiju (1996), Moravska noć (2008) i Veliki Pad (2011) ili u dramama Vožnja čunom ili komad za film o ratu (1999) i Lepi dani u Aranhuezu (2012).