Kraj. Ponovo

Dinu Bauku je metafizičnost bliža od realizma, nadrealizam bliži nego etnografizam, cirkularno pismo draže od narativnog jedanaesterca. Nema do kraja izgrađenih likova, ni dijaloga, ni situacija, ali ovaj roman ima ono nešto što bi od knjige, danas, tražila Alisa iz Zemlje čuda: slike/prizore i muziku. Čitaoca neprekidno “drži u mašini”. To nije samo hrabro inventivna, to je smelo prezriva proza koja sebi ne dopušta nikakva ublažavanja, nema placeba, ni omekšavanja.

Svetlana Slapšak