Kraljevi čudotvorci

Ono što je Mark Blok želeo da iznese to je, istovremeno, istorija jednog čuda i verovanja u to čudo. Obe pojave su, uostalom, manje-više isprepletene. Mark Blok je pokazao da čudo postoji počev od onog trenutka u kojem postaje moguće u njega verovati, a potom, ono slabi, od trenutka kada više nije bilo moguće u njega verovati. „Da se nisam bojao da ću još više opteretiti ovo već predugačko zaglavlje, dao bih ovoj knjizi još jedan podnaslov: Istorija jednog čuda“. A to čudo on želi „objasniti u njegovom trajanju i njegovoj evoluciji“, u okviru jednog „totalnog objašnjenja“… Kako danas jedan istoričar može da čita Kraljeve čudotvorce? Prva fascinacija potiče, pre svega i još uvek, od komparatističke perspektive koju delo sadrži… komparatizam koga je uzdigao na tron i proslavio Mark Blok čini mi se da je više nego ikada neophodan u granicama opreza koje je on naznačio i on bi svakako bio srećan da Kraljevi čudotvoraci po tom pitanju najzad podstaknu nastanak dela njima inspirisanih… U perspektivi svojih dosijea koje nam je ostavio Mark Blok, različite teorije o poreklu kraljevske moći, umesto da međusobno protivureče, čini se kao da se nastavljaju, u istorijskom vremenu, kroz izvesnu sličnost sa Hokartovim idejama. Prvo, sakralna kraljevska moć sa svojim legendama, svojim „sujeverjima“, pomazanje, krunidba i insignije, zatim „teorija o ugovoru“, proistekla iz feudalnog društva, ali od koga se oslobodila, najzad, novo elektoralno pravo i parlamentarni režim. I u svemu tome sledi nit vodilju „dubokih pojava“, potragu za jednom totalnom istorijom moći, u svim njenim oblicima i sa svim njenim instrumentima. Jednom istorijom moći u kojoj ona neće biti odsečena od svoje ritualne osnove, neće biti lišena svojih slika i svojih predstava…