Kritika vatrene moći

Teofil Pančić je rođen u Skoplju 1965. Kolumnista i književni kritičar nedeljnika Vreme. Objavljuje tekstove različitih žanrova u nizu publikacija širom bivše Jugoslavije. Živi u Zemunu i Novom Sadu. Pored ove, objavio je sledeće knjige: Urbani Bušmani (Biblioteka XX vek 2001), Čuvari bengalske vatre (Biblioteka XX vek 2004), Osobeni znaci (Beopolis 2006), Na hartijskom zadatku (Dnevnik 2006), Famoznih 400 kilometara (VBZ 2007), Karma koma (Biblioteka XX vek 2007), Kroz klisurine (Biblioteka XX vek 2007), Peščani sprud (Peščanik 2008), Pepeo bez bašte (Dnevnik 2008), Kamen traži prozor (Rende 2009), Vremeplov na remontu (Biblioteka XX vek 2010), Blesava pevačica (Dnevnik 2010), Plavušina dilema (Cenzura 2011), Stanica fantomskih vozova (KCNS 2011), Privođenje Bube Erdeljan (Čarobna knjiga 2013), Aleja Viktora Bubnja (Naklada Ljevak i SNV 2013), Nosorozi sa šeširima (Karpos 2013).

Predgovor

HRONIKA NAJAVLJENE SMRTI „PETOOKTOBARSKE REPUBLIKE“

Nešto staro polako je izumiralo a da nikada nije ni sazrelo, a nešto novo nije bilo ni na vidiku, i teško da će ga u dogledno vreme biti; u takvoj konstelaciji, na horizontu se pojavilo (ne bi bilo preterano reći da se povampirilo) nešto starije od starog, i nastojalo da se predstavi kao sasvim novo i sasvim dobro – štaviše, nešto na šta smo zapravo oduvek čekali. Samo valjda nismo znali da baš na to čekamo, i da će to baš tako da izgleda. Zapanjujuće je koliko je ljudi u to poverovalo, a još više ko je sve poverovao…

Ipak, Kritika vatrene moći pre svega „hvata“ trenutak u kojem se stvari nisu još sasvim rasplele (i raspale) u tom pravcu, ali su uveliko jurile tuda. Otuda je valjda i logično da ova knjiga bude i poslednji nastavak serijala koji sam nazvao „Život i smrt u srpskom postkomunizmu“. Zašto poslednji? Zato što je jedan epohalni krug zatvoren. Urbani Bušmani pratili su „gordo posrtanje“ kroz devedesete i sporo i mučno rađanje „Petooktobarske republike“, kako se može zvati prvih dvanaestak godina XXI veka u Srbiji. Potonje knjige Čuvari bengalske vatre, Kroz klisurine i Vremeplov na remontu (pa i Karma koma, kao zaseban „projekat“) hronika su svakovrsnih meandriranja tog poretka, začetog sa mnogo više nade nego razuma, snage i naročito moralne i svake druge postojanosti. Ova, pak, knjiga prati, kroz trogodišnji period 2010-2012, nešto što verovatno nije preterano nazvati umiranjem i krajem „Petooktobarske republike“, one koja je nastala na (proklamovanom) otklonu i diskontinuitetu prema srpskim devedesetim, a dakako i prema onome što im je prethodilo. I završava se Ukazanjem onih koje pamtimo iz naše (naj)gore prošlosti, jer su bili njeni kreatori i sprovodioci, da bi sada došli iznova na vrh, navodno da nam učine tu bizarnu uslugu da nas od iste te prošlosti izbave. Tu se otvara jedna nova epoha, a meni ostaje da je konstatujem, i da je pratim. Dosadno nam sigurno neće biti i čitaćemo se još – ako budemo imali gde.

Teofil Pančić

Septembar 2013.