|
Kulturna istorija duše
1.870,00 din.
Većina ljudi veruje da ima dušu, ali je malo ko u stanju da objasni šta je ona, osim što će reći da je to nešto lično i unutrašnje. Dušu svakodnevno srećemo u govoru: znamo za čiste, dobre i proste duše, za duševne i bezdušne ljude, za one koji su izgubili ili prodali dušu, prolazimo kraj zgrada koje je neko podigao „za dušu“ (zadužbine), pre se nego što se rastao s dušom, neki idu da podignu tužbu protiv onih za koje veruju da su naneli bol njihovoj duši, a drugi idu onima koji se profesionalno brinu o duši, trude se da spoznaju njene tajne i dubine, da očuvaju njeno zdravlje i otklone bolesti duše. Duša je sveprisutna, od crkvi i škola do sudnica i bolnica, a ipak je njene značenje teško odredljivo. Da li su posredi samo slikoviti jezički izrazi, metafore za lične osobine, ili reč „duša“ upućuje na nešto što je stvarno i esencijalno, na zasebnu dimenziju u čoveku ravnopravnu sa razumom, osećanjima ili svešću?
Onoliko često koliko dušu srećemo u svakodnevnom govoru, toliko često je srećemo i u religijama, filozofiji i književnosti. Duša je bila prizma kroz koju se čovek i ljudski život posmatrao i objašnjavao. Sokratov poziv Atinjanima da se brinu za svoju dušu, i hrišćanska poruka o očuvanju i spasenju duše jesu osnova za sliku o čoveku u zapadnoj kulturi. Uprkos ogromnom značaju i prisutnosti pitanja duše, profesor Ule Martin Hejstad se upustio u kulturnu arheologiju duše, u pokušaj prikazivanja njenog poimanja i definisanja počev od antike pa do današnjih dana, u opisivanje njenog dejstva u delima važnih filozofa i književnika, u pokušaj da objasni njene neodredljive, nematerijalne i mistične strane i da odgovori na pitanja da li je ona i dalje neophodna dimenzija naše antropologije i samopoimanja. „Kulturna istorija duše“ se osvrće i na shvatanje duše u drugim kulturama, naročito u budizmu i u islamu, gde sudbina duše u ovom i budućem životu igra bitnu ulogu i gde je ona motivišući politički faktor.