La sans pareille

Tragom upozorenja da je “svet zlo i opasno mesto“ i da nas „jedino prerušavanje može spasti od zlihgrabljivica koje nas vrebaju“ Milisav Savić nas vodi kroz dubinske rukavce neobične ljubavne priče koja se dešava tokom jednog mističnog prolećnog putovanja Toskanom, a ustvari u pozadini jugoslovenskih ratova devedesetih.

Znajući da „jedino izmišljeni svet poseduje neki smisao“, Savić nam polagano rasvetljava tajanstvenamesta svoje junakinje, neuporedive i šašave, i junaka, višestruko prerušenog, poput samog pisca.

Njegov junak, mladi slikar Hasan, izbeglica iz Beograda, koji poput Kazanove “u svakoj ženi vidi jednu, au jednoj sve“, u Firenci početkom devedesetih doživljava sudbinsku ljubav, a već krajem devedesetih, prinudno mobilisan, nestaje tokom rata na Kosovu, pod budnim okom trgovaca organima.

Poput nekog današnjeg srpskog Dekamerona, viđenog kroz priče, snove, pisma, eseje, komentare, fusnote i druge beleške uokvirene brojem deset, Savićev roman je ispisan u različitim pripovedačkim registrima, kao slagalica fikcije i fakata, literarnog doživljaja i istorijskog mapiranja privida sveta, kao dubinska priča o našem, upravo minulom , vremenu.

Misteriji ljubavi i misteriji putovanja, propuštenoj kroz prizmu umetnosti renesansnog čoveka suprotstavljen jekontekst naše surove istorije u kojoj se dešavaju bespotrebni ratovi i nužna izbeglištva. Na sličan način na koji jeSavićev roman Hleb i strah, ispisan pre četvrt veka, bio literarni epitaf za komunističku Jugoslaviju, tako i ovajroman, sasvim kapilarno, individualno i kolektivno, zaklapa sliku ratnih devedesetih.