Lanzarote i drugi tekstovi

Četrnaestog decembra 1999, usred popodneva, shvatio sam da će mi doček Nove godine verovatno propasti – kao i obično. Skrenuo sam nadesno, u Aveniju Feliks-For, i ušao u prvu turističku agenciju. Devojka je trenutno bila zauzeta jednim klijentom. Beše to neka brineta s bluzom iz domaće radinosti i pirsingom u levoj nozdrvi; kosu je ofarbala kanom. Tobož nehajno, počeo sam da skupljam prospekte sa štandova. – Mogu li da vam pomognem? – začuo sam posle jedno minut vremena. Ne, nije mogla da mi pomogne; niko nije mogao da mi pomogne. Sve što sam želeo bilo je da se vratim kući i da češkam jajca prelistavajući kataloge hotel-klubova; ali ona je započela razgovor, i ja sad nisam znao kako da ga izbegnem.

Ovako počinje priča „Lanzarote“ vodećeg savremenog francuskog pisca Mišela Uelbeka. Poznavaocima njegovog dela neće promaći da je ova noveleta poslužila kao osnova za uspešni roman „Mogućnost ostrva“, ali i da se može čitati kao autonomno delo kontroverznog autora i kao uspešan literarni eksperiment.

Ovu zbirku upotpunjuje niz izuzetnih priča i eseja na teme koje opsedaju Uelbeka – književnost, seks, smisao života i smrti, te dubina otuđenja savremenog čoveka od svoje okoline. Za one koji ga do sada nisu čitali ovo je odlična prilika za upoznavanje, a onima koji ga redovno čitaju ovo će biti prava poslastica.