Legenda o neugašenom mesecu i druge priče

„…Bila je letnja sparina, vladao je tifus.
Njih pet je otišlo s bojnog polja: dva živa ratna druga, dva mrtvaca, i on, Moskva, treći živi. Trojica živih bili su u tifusnom bunilu. Bežali su ispred šrapnela noseći dva ranjena ratna druga. U bunilu nisu opazili, ili su zaboravili, da su ta dva ratna druga mrtva. Nosili su mrtvace. Ponekad je u bunilu komandir Moskva komandovao: – Četa, lezi! – Četa, pali! Živi su spuštali mrtve na zemlju, gurali im u ruke puške. Živi su pucali u pustu stepu.
Na bivacima, mrtvaci su čuvali stražu. Živi u bunilu nisu opažali, niti opaziše, da su na julskoj pripeci, za nedelju dana, mrtvaci potpuno istrulili: u jednoga otpala vilica, u drugoga ispala creva. Živi su hranili mrtve, svojim kašikama trpali su im u usta kačamak.
Odstupajući, živi doneše mrtve u opljačkanu bolnicu. U stepskoj bolnici nije bilo ni žive duše, svi su se razbežali, samo je u lekarevoj kući ležala žena u očajnom tifusnom bunilu. Noću, u bunilu, komandir Moskva pođe tifusnoj ženi da ovlada njome. Bilo je to prvi i poslednji put u životu Ivana Moskve da mu se podavala žena: on nije mogao da uporedi, i nije znao: da žene ne sretaju čoveka nikada tako strasno, s takvim poljupcima, i s takvim podavanjem, poniklim u bunilu te bunovne noći. Izjutra odred živih i mrtvih pođe dalje. Ivan nije znao ime te žene i nije upamtio da je lice žene bilo lice Egipćanke….”

Iz Ivana Moskve

Dvadesetih godina 20. veka ime Borisa Piljnjaka bukvalno je grmelo u književnim krugovima Sovjetskog Saveza i mada je za života često bio kritikovan, ipak je i dalje objavljivan. Boris Piljnjak je jedan od prvih sovjetskih pisaca koji je boravio u Nemačkoj. Pošto je govorio nemački, upućen je na Zapad da predstavlja revolucionarne pisce i uspostavlja veze sa emigrantima. Proputovao je bukvalno ceo svet: Evropa, Amerika, Japan, Kina, a prilikom boravka u Velikoj Britaniji 1923. godine upoznao je Bernarda Šoa i Herberta Velsa.
Uhapšen je 28. septembra 1937. godine, pod optužbom da je povezan s trockistima i da je ličnim sredstvima pružao pomoć Karlu Radeku i drugovima, poslatim u progonstvo. Streljan je u aprilu 1938. godine.
Posle njegove tragične smrti, knjige Borisa Piljnjaka su prestale da izlaze i to je potrajalo sve do 1975. godine. Njegova dela su potom iznova otkrivena i savremenim čitaocima omogućuju da saznaju šta je ono što ovog pisca čini jedinstvenim u ruskoj književnosti.