Lepa pisma srpskih pisaca

Savremena tehnika i tehnologija uništila je, takoreći, prepisku u onom svojeručnom smislu. Najpre telefon, a potom internet, SMS… Tako, u stvari, nestaju tragovi, važni momenti iz života i rada pisaca.

Ova knjiga nastoji da pokaže, da pruži informaciju o srpskoj epistolarnoj, kovertiranoj književnosti u poslednja dva veka – od Vuka Karadzića pa do Miodraga Bulatovića i Borislava Pekića. Ta pisma nam dočaravaju segmente iz života pisaca, njihova raspoloženja, izvesne životne činjenice, opservacije o svetu u kome žive, strasti, ljubavi i mržnje, intrige, ushićenja, blaženstva duše…

Ovo su, jednostavno rečeno – lepa pisma srpskih pisaca, pisma koja nisu, kako je to Isidora Sekulić jednom kazala – uštirkana. Ona su pisana spontano i pokazuju da se i veliki ljudi ljute, raduju, intrigiraju, vole…

Srpska epistolarna književnost u protekla dva veka pokazuje izuzetno leksičko bogatstvo ali i „prozirnost duše”, što rekao Žid, i to one bez ulepšavanja. Svako pismo u ovoj knjizi otkriva, na neki način, karakter pismopisca i čini zanimljiv detalj iz piščeve biografije – otkriva ga… Ali, pisma pokazuju i izuzetnu žudnju pisaca za ljubavlju i životom, bilo da pišu svojim roditeljima, sestrama, braći, prijateljima, zvaničnim institucijama – pisci unose sebe, svoje emocije bez ostatka. Rana pisma, na primer, Ive Andrića, prikazuju ovog velikana sasvim drugačije od onog veoma kontrolisanog čoveka u zrelosti. A opet, Isidora Sekulić i Miloš Crnjanski ostaju neobuzdani u izlivima svojih osećanja i u dubokoj starosti.

Ovo su, dakle, pisci, bez šminke, bez laži…