Levijatan. Raseljenici. Jezerski pejzaž s Pokahontas i Golubovi u travi

Levijatan. Raseljenici. Jezerski pejzaž s Pokahontas

Golubovi u travi

“Umetnik može da bira samo da li će postojati kao čovek ili kao delo; u tom drugom slučaju najbolje je i ne gledati onaj defektni ostatak.” Arno Šmit (1914–1979), veliki logoklasta posleratne nemačke književnosti i pisac kultnog statusa koliko i osporavanog značaja, znao je zašto daje ovo upozorenje. Malo je literata koji su se s tako beskompromisnim predumišljajem odrekli svega što ne spada u spisateljski posao, koji su s takvom opsesivnošću secirali svaku reč i s takvom samosvešću podrivali jezičku i pravopisnu normu – i koji su to tako spremno platili udaljavanjem od stvarnosti, insistirajući pri tom na realističkom prikazu života kao jedinom pravom piščevom zadatku.

Doveka ozlojeđen iskustvom godina koje mu je Treći rajh oduzeo od pisanja, ogorčen posleratnim izbeglištvom i siromaštvom, Arno Šmit gustira prezir prema svojim sunarodnicima i ne može sit da se nagadi neproduhovljene svakodnevice koju su brže-bolje prigrlili.

S tri rane posleratne priče “Levijatan”, “Raseljenici” i “Jezerski pejzaž s Pokahontas”, koje sugestivno prikazuju lagano kućenje u ruševinama, Fabrika knjiga objavljuje prvi prevod Arna Šmita na srpski.

Volfgang Kepen (1906–1996), autsajder po izboru i autodidakta po prinudi, obeležio je ranu posleratnu književnost Zapadne Nemačke svojom “trilogijom neuspeha”, romanima “Golubovi u travi”, “Staklena bašta” i “Smrt u Rimu”, objavljenim od 1951. do 1954. Pisac čija je potonja kreativna blokada poprimila upravo groteskne razmere vratio je u nemačku književnost pripovedački ton i tehnike moderne, možda prevaziđene, ali jedine dorasle konfuznoj i poražavajućoj stvarnosti među ruševinama.

Iako pisac eminentno političnih romana, Kepen nije i čovek političkog programa: “Ja pripadam, i tu ništa ne mogu da promenim, generaciji koja nažalost nije dovoljno smetala nehumanosti, sili u njenom najmalicioznijem obliku, koja se nije dovoljno borila protiv nje.” Njegovi romani prikazuju društvo koje je izašlo iz rata, ali koje i dalje živi u njemu, i likove koji pokušavaju da se skuće u razvalinama i ogreju na škrtom saosećanju bližnjih.