Lično iskustvo

Danas kada se, kao čovek koji troši drugu polovinu sredovečnog doba, osvrnem za sobom, jasno mi je da u mom životu, od kako sam postao punoletan, nije bilo mnogo trenutaka koji bi u mom sećanju mogli da izazovu takvo osećanje. Čak štaviše, takvi trenuci su izuzetno retki. Malo je mojih romana, a napisao sam ih mnogo, koji mi pri čitanju izazivaju osmeh na licu. To me još više čudi, obzirom da je Lično iskustvo izniklo na korenima direktne patnje. A činjenica da sam ga napisao onako mlad, pokrenula je u meni radikalni proces samopročišćenja, čija moć seže i unatrag, sve do jednog dana na početku leta, kada je mladi Bird, sav očajan, ležao potrbuške na krevetu, pišući Lično iskustvo…

Lično iskustvo je prvo delo koje sam napisao podstaknut rođenjem svog sina sa deformacijom glave. Posle sam ih napisao još nekoliko. Ali, baš kao i u Ličnom iskustvu, ta dela nisu obično ispisivanje događaja iz stvarnog života u stilu šišjosecu, tradicionalnog žanra u japanskoj književnosti u kome pisac uglavnom piše o sebi, već se temelje na onome što sam stvarno proživeo. Ako se prouče opisane razlike u odnosima između oca i retardiranog sina u svakom pojedinom mom proznom delu, može da se u svakome od njih jasno uoči moja strategija u metodološkom pristupu. A to je direktno uticalo i na izbor jezika i stila pisanja.