Lisica

Lisica zna mnoge stvari, a jež samo jednu. Taj grčki aforizam poslužio je Ajzaji Berlinu da podeli pisce u dve grupe: one koji pišu i deluju koristeći se jednom idejom – ježeve, i one raznovrsne, višestruke – lisice. Poigravajući se mnogostrukostima, pokazujući veličanstven rep i menjajući maske, putujući literarno i stvarno od Japana preko mnogih ruskih klasika do Nabokovljevih američkih avantura, ili pak besmislenih predstavljanja knjiga u današnjem svetu, Dubravka Ugrešić piše roman o pripovedanju.

Šta je književnost danas, koja je njena uloga i, još važnije, koja je uloga pisca, da li je on(a) samo klovn koji putuje svetom, mogu li se uopšte još pričati priče, da li je moguće samo tako stvoriti roman i ispripovedati priču, te ko ima kontrolu nad tekstom, autor ili priča sama ‒ sve su to pitanja koja pokreću Lisicu. Poigravajući se Ich-formom, bez imalo patetike, prepuna finog humora, suptilne ironije, književnih i teorijskih referenci, Lisica je veličanstvena posveta pisanju i piscima, onim važnim, nezaobilaznim, onim čije priče menjaju čitatelja. Takve priče stvaraju samo briljantni pripovedači, a Dubravka Ugrešić je bez sumnje među njima.