Ljubav sveta, ljubav profana

Margerita od Angulema, vojvotkinja od Alansona, potom kraljica Navare: i posle toliko biografija i monografija, brzinskih skica i obimnih istraživanja, ne ustručavajmo se ni najmanje da kažemo kako ona za nas ostaje jedna od najuzbudljivijih zagonetki svog veka. Strastveno odana sestra kralja Fransoe, Margerita je pre svega velika gospa, koja sjajno održava dvor svog brata umesto dobre kraljice Klode, sprečene da ostavi svoj ručni rad i mali porodični krug svojih žena. Margerita, dete dinastije Valoa, obavlja sa priznatom umešnošću sve poslove francuske kraljice, in partibus aulicorum. Svetu i njegovim obredima ne posvećuje se polovično; brat je uključuje u najvažnije poslove kraljevine: zavodi ambasadore, pregovara sa ministrima, trči u Madrid nakon Pavije, kasnije se uključuje u ograničenu politiku kralja Navare, svog drugog muža; konačno, u predvečerje svog života, možda razočarana, ali svakako bogata ljudskim iskustvom, poduhvata se pisanja zbirke priča koja je bila zamišljena tako da bude francuski Dekameron; nastao je samo Heptameron – ali se još uvek tradicionalno upisuje na spisak „šaljivih“ dela naše književnosti; imao je mnogo sreće što ga vrle sudije nisu inkriminisale kao sablazan i nemalo je doprineo, u svakom slučaju, stvaranju slike o surovoj, razuzdanoj renesansi punoj otmica, ubistava, otrova i preljubnika: renesansi à la Brantom, ili, ako više volite, à la Dima, Igo, Verdi.