LTI : Beležnica jednog filologa

„Jezik ne laže“, beleži u svom dnevniku Viktor Klemperer (1880-1960), profesor romanistike iz Drezdena otpušten 1935. i otad izložen svakodnevnom šikaniranju. U paradoksalnoj situaciji asimilovanog Jevrejina, anticioniste s jakim osećanjem lojanosti prema Nemačkoj, Klemperer silom prilika postaje „hroničar života u predvorju pakla”, što je sumnjiva privilegija koju uživa zahvaljujući braku s „arijevkom”. Izolovan od stvarnosti koja se ubrzava i u kojoj je današnji skandal uvek manji od sutrašnjeg, on usvaja geslo „posmatraj, proučavaj, pamti, sutra će sve izgledati drugačije” i od filologije pravi tehniku preživljavanja: okreće se vivisekciji jezika, zvaničnog koliko i svakodnevnog, jezika upregnutog u službu ideologije koji se jedva još može razlikovati od običnog govornog.
Iz tih beležaka, pisanih u tajnosti, Klemperer 1947. izdvaja knjigu pod ironično visokoparnim naslovom LTI, Lingua tertii imperii, koja se s dobrim razlogom može čitati i mimo piščeve deklarisane namere – kao prikaz besramne vlasti koja studiozno i sadistički iznalazi uvek nova poniženja za svoje protivnike i prikaz društva koje je takvu vlast iznedrilo. Posle ove, napisane su mnoge studije o jeziku nacizma, bolje i temeljnije, ali LTI nosi sveže, nezarasle ožiljke od godina u kojima ni jezik, poslednja spona progonjenog čoveka sa svetom koji mu je oduzet, nije mogao da ostane pošteđen gluposti svojih korisnika. Na početku modernog nemačkog jezika stoji prevod Svetog pisma, koji je Martin Luter sačinio „osluškujući kako narod govori“. Na destruktivnom kraju tog razvojnog puta Klemperer isto osluškuje vox populi i jedva izvlači živu glavu.

Viktor Klemperer rođen je 1881. godine u Landsbergu na Varti (danas Gorzov Vjelkopoljski), kao deveto dete tamošnjeg rabina Vilhelma Klemperera. Studirao je u Minhenu, Ženevi, Parizu i Berlinu. Jedno vreme živeo je kao slobodni umetnik i pisac u Berlinu, da bi 1913. doktorirao a 1914. se i habilitovao u Minhenu, kod Karla Foslera, s temom o Monteskjeu. Godinu dana radi kao lektor u Napulju, a onda se 1915. prijavljuje u rat kao dobrovoljac. Posle rata, godinu dana radi u Minhenu kao profesor, a 1920. dobija mesto na Tehničkom univerzitetu u Drezdenu. Objavljuje knjige o savremenoj francuskoj prozi, četvorotomnu studiju Francuska književnost od Napoleona do danas i druge. Odlukom saksonskog gaulajtera Mučmana, Klemperer 1935. ostaje bez posla, a o vremenu koje je proživeo do kraja rata najbolje svedoči njegova filološka beležnica o jeziku Trećeg rajha, LTI, nastala prema dnevniku koji je Klemperer vodio i objavljena 1947. Posle rata, Klemperer se vraća nastavničkom pozivu, objavljuje prvi tom Francuske književnosti osamnaestog veka, postaje član Akademije nauka u Berlinu i skupštinski poslanik. Umire 1960. godine, devet godina posle supruge Eve, pijanistkinje i muzikologa, zahvaljujući kojoj je i ostao u životu.
Posthumno, devedesetih, u redakciji Klempererove druge žene Hadvig, objavljeni su svi Klempererovi dnevnički zapisi, pod naslovom Hoću da svedočim.