Marina A.

„Uzalud smo se mi ušuškali u tim svojim životima, uzalud se volimo žarko, uzalud se jedni o druge trljamo i prodiremo jedni u druge – svako trči svojom stazom, i ta staza se može naglo prekinuti na sledećoj krivini, ili se pak može odužiti u beskrajne krugove po pisti, i onda najednom nestati negde daleko iza toskanskih brda koja okružuju Firencu, uljuljkanu u veo od čempresa i ptičjeg poja.“

Uoči Božića 2018. doktor Pol Gaše vodi ženu i kćerku na putovanje, da upoznaju Firencu. Mnogo mu je stalo da one otkriju Botičelija, sve draži starog grada i reku Arno, ali njihov boravak remeti pojava srpske umetnice performansa Marine Abramović, za koju nikad ranije nisu čuli, a na čije plakate neprestano nailaze na ulicama, i čije radove potom upoznaju na njenoj retrospektivnoj izložbi u dvoranama palate Stroci. Kao hirurg ortoped, Pol Gaše se gnuša (samo)povređivanja umetnice. Pa ipak, privlači ga njen svet koji, udaljavajući se malo-pomalo od naizgled bezrazložne nasilnosti, postaje ogledalo potrage za skladom, za harmonijom u odnosu prema drugome.
Dve godine posle firentinskog priključenija, Pol Gaše slučajno nailazi na staru fotografi ju Marine A. i Ulaja pod naslovom Nemoguće približavanje. Na tom snimku, nastalom 1983. u Bangkoku, vide se dva bića koja bi želela da se dodirnu, ali su u tome na neki tajanstveni način sprečeni pa moraju da ostanu na distanci jedno od drugoga. U času kad izbija pandemija, Pol Gaše uviđa da je ta umetnost zapravo predstavljala neku vrstu upozorenja, čiji smisao on tek sad, konačno, shvata. Da je to bio podsticaj svima nama da zaštitimo onog drugog, bližnjeg, i da na tome ponovo utemeljimo svoja društva.

Erik Fotorino (1960), francuski novinar i pisac, nakon studija prava, a zatim političkih nauka, u Parizu, radio je kao slobodni novinar za Liberasion i nedeljnik La Tribune de l’economie. Potom je kao novinar, vodeći reportažista a onda i glavni urednik, dvadeset pet godina (1986–2011) proveo u uglednom pariskom Mondu. Od aprila 2014. uređuje i vodi nedeljnik Le 1 čiji je suosnivač. Jedno vreme predavao je na Institutu političkih nauka u Parizu. Erik Fotorino je takođe i iskusan biciklista amater, o čemu je pisao u svojim knjigama Odlazim sutra (Je pars demain) i Mala pohvala za bicikl (Petit eloge de la bicyclette).

Fotorino je širu popularnost stekao svojim romanima i esejima. Napisao je više od trideset dela. Dobitnik je nagrade Radija Europe 1 i nagrade bibliotekara (Prix des Bibliothecaires) za knjigu Osetljiva teritorija (Un territoire fragile, 2000), nagrade „Fransoa Morijak“ Francuske akademije za knjigu Milovati (Caresse, 2004), nagrade čitateljki časopisa El za knjigu Čovek koji me je voleo (L’Homme qui m’aimait tout bas, 2010) i nagrade Femina za roman Filmski poljupci (Baisers de cinema, 2007).