Mehanički monstrumi

Siniša Tucić je jedinstvena pojava na domaćoj pesničkoj sceni ne samo zbog svog nepotkupljivog kritičkog stava i hrabrosti da u svojim pesmama progovori o neuralgičkim tačkama srpskog društva, već i zbog doslednog sprovođenja avagardnih i neoavangardnih pesničkih praksi. U odnosu na ranije zbirke, Siniša Tucić je u Mehaničkim monstrumima krenuo ka misaonim promišljanjima pesničkog subjekta u novim okolnostima, u drugoj deceniji 21. veka. Poetski subjekt pokušava da konstituiše telo i odnos različitih diskurzivnih mašina prema telu. Telo koje se uči, telo koje se misli, telo koje samo sebe konstituiše, ali i prolazi kroz različite torture i disciplinovanja. Telo je u pesmama objekt politike, nauke, medicine, različitih međuljudskih odnosa, nesporazuma. Podstaknut razmišljanima i filozofskim tekstovima Mišela Fukoa, Mihajla Epštajna i Džudit Batler, pesnik pokušava da osvesti svoj položaj u svetu „mehaničkih monstruma“, izvodeći telo iz civilizacije surovih tehnoloških kaveza, prema poeziji, emociji, ljubavi.