Mesto mrtvih puteva

Posle detektivske i piratske priče, koje su činile okosnicu prvog dela trilogije (“Gradovi crvene noći”), Barouz se u “Mestu mrtvih puteva” okreće istoriji Divljeg zapada i literarnim uzorima iz rane mladosti. Rezultat je ambiciozna studija karaktera raskošne imaginacije i otrovnog humora koju sedamdesetogodišnji autor posvećuje Kimu Karsonsu, “najomraženijem dečaku u Sent Luisu”. Prisiljen da napusti rodni grad posle smrti Karsonsa Oca, Kim se opredeljuje za karijeru revolveraša i odlazi na zapad, da bi u podzemlju “čestitih lopova i skitnica” organizovao Porodicu Džonsona, tajno društvo koje će preuzeti kontrolu nad prošlošću i promeniti tok istorije.

Antijunak Barouzovog vesterna ubrzo dospeva na čelo elitne jedinice Divljih tetaka, zaduženih za “satiranje smradova” koji ometaju ostvarenje čovekove sudbine u svemiru. Usput otkriva virus besmrtnosti, rešava misteriju jezika i deli sa čitaocima mnoštvo lucidnih uvida, ne shvatajući da mu sve vreme najveća opasnost preti iz sopstvenih redova.

Obeležena dominantnim temama umiranja i opraštanja, ovo je tek prva od nekoliko “poslednjih” knjiga koje je Barouz objavio. Kao poslednji pokušaj autora da sagradi tekstualnu mašinu za kloniranje, virusni tekst koji odabrane čitaoce može preobraziti u junake sopstvenog narativa, “Mesto mrtvih puteva” je konačna verzija Barouzovog književnog testamenta. Rasprava u paklu između Karlosa Kastanede i Lakija Lučana.

Vilijam Barouz rođen je 1914. godine u Sent Luisu u državi Misuri, u relativno imućnoj porodici. Tridesetih godina je studirao englesku književnost na Harvardu. Pošto je napustio studije, neko vreme je živeo u Meksiku, Maroku i Engleskoj. Veliki deo života je proveo kao heroinski ovisnik. Počeo je da piše još tridesetih godina, ali nije imao značajnijeg uspeha do početka pedesetih, kada su nastale dve knjige ispovedne proze, “Džanki” (1953) i “Peško” (roman napisan pedesetih, ali objavljen tek 1985. godine). U prvim romanima obrađuje teme adikcije i homoseksualnosti, koje će dominirati i ostatkom njegovog opusa. U više knjiga je eksperimentisao sa “kat-ap” tehnikama, pozajmljujući ideje i tekstove iz svih segmenata popularne kulture (filma, stripa, kaubojskih i naučnofantastičnih romana), stvarajući tako upečatljiv tekstualni melanž. Opsednut svim oblicima zloupotrebe moći, upotrebio je zavisnost kao sveobuhvatnu metaforu za različite načine kontrole naših života. Mada je relativno kasno počeo da objavljuje, Barouz je izvršio znatan uticaj na pisce bit generacije iz pedesetih godina, naročito na Keruaka i Ginzberga. Stekao je zavidnu reputaciju u književnom podzemlju još pre nego što je napisao svoj najpoznatiji roman “Goli ručak”, koji je po objavljivanju 1959. godine u izdanju uticajne francuske izdavačke kuće Olimpija pres (prvi izdavač Henrija Milera) izazvao brojne kontroverze. U Americi je prvi put štampan tek 1962, a u Engleskoj 1964. godine. Dejvid Kronenberg je po tom romanu snimio film 1991.