Misija između dvora i prašume

Otac Antonio Viejra je jedna od velikih figura portugalske kulture. „Zaista je najveći mislilac, reći ću još – on je najveći umetnik portugalskog jezika“, napisao je Fernando Pesoa. Portugalac i Brazilac, piše dok govori, misli dok se obraća drugima u vežbi društvene i političke kritike koja nas i danas inspiriše.

Antonio Sampajo da Novoa

Viejra je živeo između prašume i dvora, između najraskošnijih palata i najnepristupačnijih koliba. Prijatelj kraljeva, kraljica, prinčeva, princeza, Indijanaca i crnaca, robova i slobodnih ljudi, hrišćana i Jevreja, ponosio se, iznad svega, zvanjem koje su mu dodelili njegovi misionari, domoroci iz Brazila – Veliki otac. Njima je posvetio najveće žrtve i opasnosti svog pustolovnog života.

Žoze Eduardo Franko i Pedro Kalafate

Prevoditi i pripremiti delo i autora čije je stvaralaštvo srpskoj čitalačkoj publici potpuno nepoznato, iako se u književnim i intelektualnim krugovima zapadne Evrope smatra jednim od najvećih bisera iz oblasti teologije, filozofije, besedništva, etike i književnosti, nije nimalo lak i jednostavan zadatak, ne samo u smislu odabira pravih reči i izraza koji bi dočarali duh epohe i način pisanja, kao i osnovne ideje autora, već i kada je u pitanju odabir tekstova koji bi na najslikovitiji način i najefektnije predstavili osnovni i najvažniji skup ideja i tema koje su najviše zaokupljale pažnju autora i obeležile njegov rad. U slučaju oca Antonija Viejre moglo bi se reći da su glavne smernice u njegovom stvaralaštvu bile misija Portugalije u svetu, mesijanska uloga portugalskog naroda i Katoličke crkve, utopija o jednom boljem svetu u kome vlada mir i u kome se konačno ispunjava Carstvo Hristovo na zemlji, i u kome caruje večna i sveopšta pravda.

Anamarija Marinović