Mitologike 4. Goli čovek

Iako se bavio istraživanjem totemizma, strukture srodstva i rasa, proučavanje mitova je dominantna Levi-Strosova preokupacija. Nastalo u vremenu karakterističnih šezdeseti godina dvadesetog veka, mada je završni tom objavljen u prvoj godini sledeće decenije, Levi-Strosovo delo Mitologike spada u ambiciozne i složene intelektualne tvorevine. Ambiciozne zato što su autorove pretenzije usmerene ka otkrivanju i utvrđivanju univerzalnih zakona ljudskog duha, a složene jer su brojni mitovi razmotreni postupkom strukturalne analize. Međutim, i pre nego je započeo njihovo sistematsko proučavanje, on je definisao osobenost mita i izložio osnove svog istraživačkog pristupa.

Autor je u voluminoznim četvorotomnim Mitologikama analizirao preko osamsto mitova i više od hiljadu njihovih varijanata. Za razliku od analize strukture jednog dela ili jednog mita, strukturalna analiza koju primenjuje Levi-Stros se zasniva na analizi više različitih mitova u kojima se otkriva kreativna moć ljudskog duha da od ograničenog broja elemenata stvara beskrajne kombinacije. Kako je svaki mit, u stvari, uvek na drugi način ispričana priča, razlika između složenih oblika se iskazuje kao ishod igre tih osnovnih elemenata. Pristupajući mitu kao neposrednom izrazu „divlje misli”, autor Mitologika utvrđuje delovanje osnovnih logičkih zakona ljudskog duha i u oblastima čovekove mentalne aktivnosti oslobođene od svakih spoljašnjih prinuda. Analizom ne pojedinačnih mitova, već samog mehanizma mitskog mišljenja, Levi-Stros otkriva dubinske logičke strukture, način na koji se binarne poruke prenose nesvesnim putem i čiitav jedan sistem arhaičnog oblika filozofije nesvesnog sebe. U tom smislu njemu je i bilo važno da pokaže ne samo kako ljudi misle u mitovima, već i da utvrditi kako na planu nesvesnog procesa mitovi sebe misle u ljudima. Zato se i antropolog koji je protumačio najvažnije poruke analiziranih mitova može smatrati filozofom „divlje misli”.

Čitav opus Levi-Strosa je stvoren radi dokazivanja primarnosti i dominantnosti čovekovih racionalnih saznajnih motiva koji su suprotni realnosti vere i verovanja. Ukoliko je racionalno u nesvesnom bitno, onda je isto tako važno i verovanje u ispričano. „U mitskom je imaginacija”, veli Kasirer, „uvek uključen akt verovanja. Bez verovanja u postojanje svog objekta, mit bi izgubio osnovu”. Mit je priča o nestvarnom koje je predmet ljudskog verovanja. Investirajući svoje verovanje u sadržaj ispričanog, čovek zadovoljava svoju potrebu za imaginativnim, fantastičnim, koja je komplementarna njegovoj potrebi za racionalnim, faktičkim i egzaktnim. I upravo u egzistencijalno nesigurnom svetu, u kome je čovek zavistan od samovolje prirodnih sila, vera u natprirodno se i iskazuje čudima kao mogućnostima slučajnih i nepredvidivih zbivanja. Sam čin verovanja daje mitovima psihološku egzistentnost i čini ih socijalno relevantnim.Upišite nešto!!!