Moći užasa : Ogled o zazornosti

U Moćima užasa, Kristeva tvrdi kako konstitucija prihvatljivih formi subjektivnosti i društvenosti zahteva izgon onih stvari koje su definisane kao neprilične i nečiste. Sve što je isključeno definisano je kao zazorno, kao ono što “remeti identitet, sistem, poredak” (Kristeva 1982: 4). Krucijalni aspekt zazornog je, međutim, u tome što ono nikada ne može biti u potpunosti uklonjeno ili odstranjeno iz subjekta ili društva; zazorno, istovremeno, i preti i doziva. Zazorno obrazuje drugu stranu prividno stabilne subjektivnosti. “Podstiče, uznemirava, opčinjava želju” (ibid.:1). Zazorno obrazuje rascep ili provaliju na granici subjektivnosti koja preti da proždre individuu kada je njen identitet ugrožen. Mesto zazornog je “mesto gde se smisao slama” (ibid.:2), mesto gde ’Ja’ nisam. Kristeva uspostavlja distinkciju između tri ključne forme zaziranja; one se konstituišu u odnosu prema hrani, telesnom propadanju, polnoj razlici. Leš je ono što je prvobitno u zaziranju. Telo otklanja svoje otpatke kako bi moglo da produži da živi. Ali, leš je telo koje više ne može da otklanja svoje otpatke. Leš “taj najgadniji otpadak, predstavlja granicu koja se posvuda proširila. Nije više do mene da izbacujem, ’Ja’ je izbačeno”