Moji susreti s Vladimirom Kazakovom

Moji susreti s Vladimirom Kazakovom prva je njegova objavljena knjiga, 1972. u Nemačkoj. Tekst se sastoji od niza proznih i dramskih minijatura, u duhu poetike futurizma.

„ U čitaočevoj mašti se pojavljuje svet koji potiče iz piščeve uobrazilje, te samim tim stvara sopstvene norme i pravila spoznaje. U tom svetu najčešći motivi su noć, zvezde, kiša, vazduh, usamljenik, vrata, prozor, ćutanje, smrt. [ . . . ] Kazakov zapravo pokušava da skrene našu pažnju bukvalno na svaku reč, da nas natera na sporo čitanje, razmišljanje i osluškivanje, da nas oslobodi od ustaljenog i očekivanog u književnom pripovedanju za novi doživljaj – doživljaj njegovog sveta. . . “

Iz pogovora Kornelije Ičin

Vladimir Kazakov (1938-1988) rođen  je u Moskvi, u porodici ruskog, jermenskog i poljskog porekla. Isključen iz vojne škole 1956, izbačen s Pedagoške akademije 1958, radio na Čukotki i Kolimi na manuelnim poslovima. Od 1965. posvećuje se pisanju. Stvara u duhu ruske avangarde i književnosti apsurda, pod uticajem Hlebnjikova, Harmsa i Vedenskog, sa zaumnim ekskursima i eksperimentalnim žanrovskim spajanjem poezije, proze i drame. Čitanje Vladimira Kazakova otkrivanje je posebnog sveta nastalog iz autorove jezičke mašte – čudesnog, bajkovitog, iluzionističkog, efemernog, starovremskog, fantazmagoričnog, lirskog. . .