Načini stvaranja sveta

Ova knjiga se ne razvija pravolinijski od početka do kraja. Ona lovi; a tokom lova ponekad ulovi istoga zeca u različitim grmovima, ili različite zečeve u istome grmu, ili čak nešto što se naknadno ispostavi da nije nikakav zec ni u kakvom grmu. Ista je prepreka više puta zaustavi pa se zaputi drugim stazama. Često se krepi na istim izvorima i zaluta u neku neprohodnu oblast ne vodeći računa o lovini, nego o onome što se saznalo o istraženoj teritoriji… Retko je koja filozofska etiketa prikladna za knjigu koja je u raskoraku i sa racionalizmom i sa empirizmom, i sa materijalizmom, idealizmom i dualizmom, sa esencijalizmom i egzistencijalizmom, s mehanicizmom i vitalizmom, s misticizmom i sajentizmom, i sa većinom ostalih zadrtih doktrina. Ono što ovde nastaje možda se može opisati kao strogo ograničeni radikalni relativizam, koji se završava nečim što je srodno irealizmu. Uprkos tome, mislim da ova knjiga pripada onom glavnom toku moderne filozofije koji je započeo kad je Kant zamenio strukturu sveta strukturom uma, nastavio se kad je K. I. Luis zamenio strukturu uma strukturom pojmova, a sada prelazi na zamenu strukture pojmova strukturom mnoštva simboličkih sistema nauke, filozofije, umetnosti, percepcije i svakodnevnog diskursa. Radi se o prelazu od jedinstvene istine i fiksiranog i zatečenog sveta na raznolikost valjanih i čak sukobljenih verzija svetova u nastajanju.