Nebeska dvorišta : žive slike

Proleće 1992. u Beogradu. Grad je uzavreo, košmar promena u svetu došao je na ulice, studenti protestuju dok figure nadolazećeg rata postaju opipljive. Naš junak, student teologije, čas je sam na obali razgoropađene reke, čas za govornicom s koje sve više odzvanja jeka umesto poruka. Zatečen glasovima o ratnom obruču koji se steže oko male, nekada skladne zajednice u planinskoj osami iz koje potiče, pokušava priskočiti u pomoć, da bi s preprekama na koje nailazi i sam rastao, čvrsto se držeći izbora manastirskog dvorišta, ne kao uzmaka iz sveta koliko dodira među svetovima: malim i velikim, ličnim i zajedničkim, zemaljskim i nebeskim.

Snažna i potresna, ova se priča o životu, lepoti i stradanju drži vrednosti o kojima njen autor vladika Grigorije govori kada god uzme reč. Precizno i odmereno, škrtim a poetičnim slogom sročio je fragmentarnu sagu o maloj ali hrabroj zajednici koja brani svoje vekovno ognjište, alegoriju o malom čoveku na udaru pošasti rata koja se kristalizirala u odu Planinici, predelu nestvarne lepote, i čovekoj spremnosti na velike odluke i dela – u roman Nebeska dvorišta.

Grigorije (svetovno Mladen Durić), rođen 1967. u Varešu, episkop je Srpske pravoslavne crkve, doktor teoloških nauka i pisac.
Kao srednjoškolac je 1985. iz zavičajne Planinice, s ruba srednjobosanskog industrijskog kruga, prešao u Beograd, gde je maturirao na Bogosloviji 1989, diplomirao na Pravoslavnom bogoslovnom fakultetu 1994, te na Beogradskom univerzitetu 2014. stekao doktorat tezom o relacionoj ontologiji Jovana Zizjulasa.

Istaknuti je pripadnik pobunjenog studentskog naraštaja koji je u Beogradu 1992. tražio društvene promjene i protivio se ratu, kada i odlazi u manastir. Kao monah deluje s episkopom zahumsko-hercegovačkim i primorskim Atanasijem, uglavnom u manastiru Tvrdoš, gde je iguman pa arhimandrit, i gde pomaže u čuvanju i održanju zajednice zahvaćene ratom. Vladika Atanasije predlaže ga za svog naslednika, te je 1999. uveden u episkopski tron, s kojeg 2018. prelazi za episkopa dizeldolfskog i sve Nemačke.

U nizu pojedinačnih stručnih i publicističkih, pa i široko medijski dostupnih prinosa te knjiga, ističu se tri naslova. Monografija Biti sa drugim (2018) više je od teološkog traktata, pokušaj razumevanja sveta na način da se „zlatnu nit“ uklopi a ne tek pronađe. U knjizi Gledajmo se u oči (2019) u razgovornoj se formi raspravljaju pitanja biografije i pomirenja, crkve i društva, prevladavanja podela i slobode izbora kao pretpostavke okupljanja. Utisak da sve o čemu govori dolazi iz jezika potvrđen je zbirkom priča Preko praga (2017), u kojoj se govornik povlači, a lepotu sveta rastvaraju likovi – bilo da je reč o lopti, smehu, vozovima ili brigama, svetlost je prelomljena mimo monološkog okulara. Vladika Grigorije tako je pokazao da se i u modernom svetu sveštenici mogu nositi s projektovanjem književnih svetova.