Neprilagođeni

Roman koji je Unesko proglasio najznačajnijim delom turske književnosti XX veka

Turgut Ozben, porodični čovek i marljivi inženjer, saznaje za smrt svog starog prijatelja Selima Išika, koji je izvršio samoubistvo. Ta vest pokreće tektonska egzistencijalna preispitivanja. Da bi razrešio misteriju Selimovog tragičnog čina, Turgut počinje sve dublje da istražuje život svog negdašnjeg prijatelja, s kojim se godinama nije sreo. Svaki Selimov poznanik ima drugačiju perspektivu njegove ličnosti, pa je zadatak utoliko teži. Ta potraga sve više izmešta Turguta iz komfora njegovog svakodnevnog života i udaljava ga od najbližih. U jednom trenutku mu se pridružuje i Orlik, njegov unutrašnji glas s kojim je u konstantnom dijalogu. Pred Turgutom je težak zadatak: treba preispitati ne samo Selimovu nemogućnost da se pomiri s modernim načinom života već i sopstveni život, koji se doskora činio tako stabilnim. Seme neprilagođenosti je počelo da klija.

Kada je 1972. godine objavljen roman Neprilagođeni, odmah je postao predmet velike polemike. Tradicionalisti su ga kritikovali zbog svog radikalnog (post)modernizma, dok ga većina stručne javnosti i danas smatra najboljim delom ikada napisanim na turskom jeziku, a može se smatrati i delimično autobiografskim delom. Roman je retko prevođen u svetu zato što predstavlja jedan od najtežih zadataka koje bi književni prevodilac sebi mogao da zada, te ga često porede sa Pinčonovom Dugom gravitacije. Treba naglasiti i da su Neprilagođeni presudno uticali na Orhana Pamuka, pa stoga ne čudi što čuvena turska književnica Ajfer Tunč tvrdi da je ovaj roman „DNK turske književnosti”.

Oguz Ataj (1934–1977), pionir modernog turskog romana, jedna je od najznačajnijih figura turske književnosti XX veka. Po obrazovanju građevinski inženjer, radio je na izgradnji pristaništa Kadikoj, a kasnije i kao predavač na Državnoj akademiji za inženjerstvo i arhitekturu u Istanbulu (današnji Tehnički univerzitet Jildiz). Objavljivao je u raznim časopisima i novinama. Njegov prvi roman Neprilagođeni izazvao je brojne polemike u javnosti i doneo mu prestižnu nagradu turske radio-televizije. Unesko je 1997. godine, na dvadesetu godišnjicu piščeve smrti, ovaj roman odabrao kao najistaknutije delo turske književnosti XX veka. Posle Neprilagođenih objavio je roman Tehlikeli Oyunlar (Opasne igre), zbirku priča Korkuyu Beklerken (Čekajući strah), roman Bir Bilim Adamının Romanı (Roman o jednom naučniku), dramu Oyunlarla Yaşayanlar (Oni što žive saigrama). Dela Günlük (Dnevnik) i Eylembilim (Nauka o delotvornosti) objavljena su posthumno. Preminuo je od tumora na mozgu 13. decembra 1977. i nije uspeo da završi svoj poslednji projekat Türkiye’nin Ruhu (Duh Turske).