Nesmirena prašina

Poetika proze Roberta Ejkmana antipod je velikoj većini savremenog angloameričkog horora – toliko od njega disparatna da je razumljiv autorov otklon i insistiranje da svoje pisanje okvalifikuje kao „čudne priče“. Njegove strange stories nipošto ne izviru, poput većine današnje horor proze, iz onoga što je kanonizovano u magazinu Weird Tales (1923-1954). Čudne su i jedne i druge, ali na drugačije načine, a u izrazu sasvim različite.

„Poput Čehova, Ejkman retko pokušava da probudi naše emocije: on opisuje šta se dešava bez narativne histrionike. Čak ni najneverovatniji obrti događaja ne izazivaju mnogo iznenađenja ili čuđenja. Kao rezultat toga, taj bezosećajni, nepomućeni ton neizmerno doprinosi karakterističnoj, uznemirujućoj jezivosti njegovog dela. Događaju se čudne ili užasne stvari, ali to rade bez gužve, i posmatraju se s nepristrasnom, olimpijskom jasnoćom.“