Nezasitost

Nezasitost Stanjislava Vitkjeviča je roman izvrnut naopačke, roman deformacije, rastakanja, u isto vreme dramatičan, epski i metafizički, ali i groteskan i skandalozan. Ništa manje nije se ni moglo očekivati od jednog od „tri musketara poljske avangarde“, ili tri stuba poljske kulture XX veka, hronološki prvog u trijadi Vitkjevič, Šulc, Gombrovič.

„Birajući sudbinu svoju, izabrah ludilo“, rečiti je epigraf koji je Vitkjevič odabrao za svoj roman. Nezasitost nagoveštava slom jednog sveta, prati njegovu agoniju slikajući epsku fresku, grandioznu u svojoj iskrivljenoj mitologiji. Jer, velika književnost stvara čak i kada razara, i to čini s intenzitetom takvog zamaha i koncentracije koji se ne može naći u stvarnosti. Tako Vitkjevič, koji na poslednjoj stranici romana kaže da „gore stoke od ljudi u celom Svemiru nema“, ulaže svu svoju snagu – kreativnu, jezičku, imaginativnu, spekulativnu – u stvaranje spiralne narativne strukture koja sa hotimičnom i skoro izbezumljujućom sporošću vodi čitaoca kroz silazne etape progresivnog poživotinjenja ili, bolje rečeno, progresivnog unutrašnjeg sloma svog junaka, mladog i perspektivnog Genezipa Kapena, dostojnog predstavnika čitavog jednog društva koje ide ka nezaustavljivoj propasti. Nezasitost je, zato, pre svega ogromni koralni roman, užasavajući nagoveštaj onoga što je istorija pripremala Evropi i što su tridesetih godina prošlog veka najmudriji intelektualci i najosetljiviji umetnici mogli da predvide.