Nije tuđi rat

Jedan od najznačajnijih savremenih ruskih pisaca, učesnik događaja u Donbasu, čest gost i prijatelj Srbije, u ovoj knjizi razmišlja o ratu koji je u toku.„Taj rat neće mimoići nas. Ovo nije sitan konflikt – ovo je sukob civilizacija. Od istorije se ne možeš sakriti. Tragedija rusko-ukrajinskih odnosa nije počela 2014. godine. Ona je počela 1999. u Jugoslaviji. Ili 1991. godine u Rusiji. Ovo što se danas dešava u Ukrajini – posledica je niza izdajstava koja moraju biti ispravljena. Rusima je to zadatak za čitav naredni vek.“U početku sam gledao dešavanja kao čovek, zaljubljen u Kijev, smatrajući ga jednim od najlepših gradova na svetu i saosećajući sa narodom koji mi je srodan. Zatim sam ih gledao svojim očima, izbliza – dolazeći kod svoje braće, opolčenaca i separatista u Donbas – čas sa riskantnim saputnicima koji su bili na poternicama nove Ukrajine, čas sopstvenim automobilom, na čelu kolona sa humanitarnim, pa i ne samo humanitarnim tovarom.Beleške sam obelodanjivao bukvalno svaki dan – ništa mi se unutra nije taložilo poduže, nije mi bilo do toga: želeo sam da što pre ocrtam konture budućnosti.Budućnost je dolazila i, na nesreću, ponovo je potvrđivala sve iskazane bojazni.Pripremajući knjigu za štampu, nisam ništa ispravljao – u zapisima je ostalo sve kako je i bilo.Ne stidim se kazanog – i dalje sam ubeđen da su mi oči bile bistre, a sudovi – razumni.Onima koji misle sasvim drugačije, kazaću jedno: ja sve gledam očima onog naroda kojem imam čast da pripadam.Istina, koja se može navući, kao ćebe, na sve odjednom – ne postoji. Da me je nosila druga majka i rodio drugi otac – sve bi, možda, bilo drugačije.Ali sve je onako kako jeste, a tako će to biti i ubuduće.Zahar Prilepin

Jedan od najznačajnijih savremenih ruskih pisaca, učesnik događaja u Donbasu, čest gost i prijatelj Srbije, u ovoj knjizi razmišlja o ratu koji je u toku.

„Taj rat neće mimoići nas. Ovo nije sitan konflikt – ovo je sukob civilizacija. Od istorije se ne možeš sakriti. Tragedija rusko-ukrajinskih odnosa nije počela 2014. godine. Ona je počela 1999. u Jugoslaviji. Ili 1991. godine u Rusiji. Ovo što se danas dešava u Ukrajini – posledica je niza izdajstava koja moraju biti ispravljena. Rusima je to zadatak za čitav naredni vek.“

U početku sam gledao dešavanja kao čovek, zaljubljen u Kijev, smatrajući ga jednim od najlepših gradova na svetu i saosećajući sa narodom koji mi je srodan. Zatim sam ih gledao svojim očima, izbliza – dolazeći kod svoje braće, opolčenaca i separatista u Donbas – čas sa riskantnim saputnicima koji su bili na poternicama nove Ukrajine, čas sopstvenim automobilom, na čelu kolona sa humanitarnim, pa i ne samo humanitarnim tovarom.

Beleške sam obelodanjivao bukvalno svaki dan – ništa mi se unutra nije taložilo poduže, nije mi bilo do toga: želeo sam da što pre ocrtam konture budućnosti.

Budućnost je dolazila i, na nesreću, ponovo je potvrđivala sve iskazane bojazni.

Pripremajući knjigu za štampu, nisam ništa ispravljao – u zapisima je ostalo sve kako je i bilo.

Ne stidim se kazanog – i dalje sam ubeđen da su mi oči bile bistre, a sudovi – razumni.

Onima koji misle sasvim drugačije, kazaću jedno: ja sve gledam očima onog naroda kojem imam čast da pripadam.

Istina, koja se može navući, kao ćebe, na sve odjednom – ne postoji.

Da me je nosila druga majka i rodio drugi otac – sve bi, možda, bilo drugačije.

Ali sve je onako kako jeste, a tako će to biti i ubuduće.

Zahar Prilepin