Nijedna od sedam

Nova knjiga priča Mihajla Pantića.
Mada smeštena u prepoznatljivu svakodnevicu, Pantićeva knjiga ima značajan prostorni i vremenski raspon.
U prostornom smislu to je krug od svakodnevice novobeogradskih blokova do trenutka kada se junaci, zgađeni svetom i očajni zbog njega, spuštaju u podzemlje, među nišče i marginalce. Ali je to i prostor iz koga junaci odlaze, u Nemačku ili u Barselonu, ili još mnogo dalje od Beograda iz koga su potekli. Otuda se neki od njih vraćaju, i dalje u nesporazumu sa svetom, ili ostaju po svaku cenu, ne razrešavajući nezadovoljstva i muke koje su poneli sa sobom.
U vremenskom smislu, to je svakodnevica koja ima istoriju, a na to posebno podseća završna priča „Pre vremena čuda“, veliki omaž Borislavu Pekiću i njegovoj književnosti, koja zaokružuje i pitanje ljubavi u pričama u knjizi, i pitanje svakodnevice, i pitanje marginalnosti i odbačenosti.
Priče u prvom delu knjige su najviše novobeogradske i istovremeno priče o ljubavi. Pantićeve priče polaze od ideje da na svetu postoji sedam vrsta ljubavi iz kojih se izvodi svaka pojedinačna ljubav: ljubav sa preprekama, ljubav na prvi pogled, ljubav po svaku cenu, ljubav iz preobražene antipatije ili prijateljstva, fatalna ljubav, zabranjena ljubav, ljubav iz slučajnog susreta. U Pantićevim pričama u ovoj knjizi najčešće je, međutim, reč o nedogođenoj, neostvarenoj i nemogućoj ili barem odloženoj ljubavi.
Ciklus priča o Cibulki predstavlja, zapravo, niz priča o ljudima s margine, o „nedoživljenom“ i dehumanizovanom životu, što je blisko osećanje i mnogim junacima iz ostalih delova knjige.
„Priče iz svih džepova“ zaokružuju knjigu i teme pokrenute u njoj (ljubav, svakodnevica, Novi Beograd, margina, nesporazum sa svetom) kako osnovnim linijama pripovedanja, tako i dijalogom sa prethodnim pričama, pominjanjem njihovih junaka i opštom atmosferom knjige.
Drugačiji jezički tok priče „Pre vremena čuda“ opravdava njena biblijska i pekićevska referencijalnost, a na drugoj strani to je priča koja teme knjige stavlja u širu vremensku perspektivu.
Iako u nizu priča ima drastičnih scena o ljudima s margine ili o ljubavima koje je trajno unespokojile živote, u drugim pričama se, kao kontrapunkt, pojavljuje živ, razgovorni i, posebno važan, humorni ton pripovedanja.

Mihajlo Pantić (1957, Beograd), pripovedač, književni kritičar, univerzitetski profesor.
Knjige priča:
Hronika sobe (1984, 2007; Nagrada „Sedam sekretara SKOJ-a”)
Vonder u Berlinu (1987, 1994, 2007)
Pesnici, pisci & ostala menažerija (1992, 2007)
Ne mogu da se setim jedne rečenice (1993, 1996, 2000, 2004, 2007; Nagrada IP „Oktoih”)
Novobeogradske priče (1994, 1998, 2002, 2006; 2007, 2010; Nagrada lista „Borba” za knjigu godine)
Sedmi dan košave (1999, 2002, 2007, 2010; Nagrada „Branko Ćopić”)
Jutro posle (izabrane priče, 2001)
Ako je to ljubav (2003, 2004, 2005, 2007, 2008, 2010; Nagrada „Karolj Sirmai”; Andrićeva nagrada; Nagrada „Zlatni Hit liber”, Nagrada „Jugra” – Rusija)
Najlepše priče Mihajla Pantića (izabrane priče, 2004)
Ovoga puta o bolu (2007, 2010; Nagrada „Majstorsko pismo”; Nagrada grada Beograda)
Sve priče Mihajla Pantića I-IV (2007)
Priče na putu (2010; Nagrada „Moma Dimić”)
Hodanje po oblacima (2013).
Priče Mihajla Pantića prevedene su na dvadesetak jezika, štampane u više zasebnih inostranih izdanja i zastupljene u antologijama kod nas i u svetu.
U izdanju Arhipelaga objavljene su Pantićeva antologija Mala kutija (2008), knjiga eseja Slankamen (2009) i knjiga priča Hodanje po oblacima (2013).
Živi u Beogradu.