Nikolaj Nikolajevič

„Slušaj sad. Ja već znam: neće biti dosadno. Ako počneš da se dosađuješ, znači da si govedo i da pola kurca ne kapiraš ni o meni, ni o molekularnoj biologiji. Evo me pred tobom: zgodna faca, skockan, mrdam brkovima kao mačak, stari moskvič piči, gajba nije sustanarska, a žena – još malo pa doktor nauka. Žena mi je, priznajem, prava zagonetka! Jednom rečju – tajna prirode. Ona Sfinga bez nosa u Egiptu – video sam je u nekom kratkometražnom filmu – obična je guzica u poređenju s mojom ženom. Samo spomenik i ništa više. Ali o ženi ćemo kasnije. . . “

Ovako počinje priču junak romana, koji postaje glavni učesnik naučnog eksperimenta na tragu veštačke oplodnje i otkrića Vilhelma Rajha o moćima seksualne energije. . .

Josif Efimovič Aleškovski, pisac, pesnik, i scenarista, rođen je u porodici jevrejsko-ruskog porekla. Živeo je u Moskvi. Zbog kršenja discipline u mornarici proveo je tri godine na robiji. Oslobođen je posle Staljinove smrti. Pisao je pesme koje je sam pevao (neke su postale izuzetno popularne u SSSR). Ništa nije mogao da objavi, pa je, kao i Dovlatov, s kojim je bio veliki prijatelj, emigrirao 1979. i od tada je živeo s porodicom u Americi.

Juz Aleškovski napisao je nekoliko knjiga koje su ga proslavile, među kojima su pre svega Kengur (1981)  i Nikolaj Nikolajevič (1980), u kojima ismeva sovjetsko društvo i pseudonaučne biološke eksperimente u SSSR (čuvena takva knjiga je Pseće srce Mihaila Bulgakova).

Aleškovski je postao izuzetno popularan u Rusiji kad su konačno počeli da objavljuju njegova dela, jer piše neposrednim jezikom, duhovito, bezobrazno i beskompromisno.