Ništa od najavljivanog kraja svijeta

Druga zbirka Lidije Deduš u pogledu forme, narativnosti i dugog stiha naslanja se na njen pesnički prvenac Apatridi i ostale čudne ličnosti, ali se tematski fokus okreće ka unutra, istražujući ličnu i porodičnu istoriju i fenomen psihološkog nasleđa. Prepoznatljiv humor i parodijski odnos prema stvarnosti prisutan je i u ovoj knjizi, utoliko oporiji, koliko su iskustva o kojima autorka peva intimnija i traumatičnija. Smrt članova porodice, kraj ljubavne veze kao zametka nove porodične zajednice i neostvarivost očekivane sreće, mali su krajevi sveta koji se slute, a nikad u potpunosti ne dešavaju, zahvaljujući vitalizmu i snazi lirske junakinje i nagonu za obnovom koja se u konačnici ostvaruje kroz tekst.

bili smo nalik na glavice kupusa

na livadi iznad šume

nas troje

sagradili smo uskršnji krijes

velik kao vigvam,

our own private idaho.

dobili smo cigareta, čvaraka, kruha, vina

i pucali iz bačvi s karabitom.

kad je padala kiša

igrali smo država-grad-selo.

grad na m: smokva.

ništa nismo znali.

za doručak smo jeli pivo,

za ručak apaurine.

kad ih je ponestalo tražila sam još od babe.

dala mi je kalij i šampon protiv žgaravice.

ništa nismo imali i nitko nas nije trebao.

bili smo nalik na glavice kupusa

razlistanih glava uvučenih među kragne.

ničega se nismo bojali i ništa nam nije bilo strano.

po kućama smo molili ljude za kolače

pa ih davali seoskim psima.

noću smo čekali

da iz šume dođu partizani.

ali nitko nije dolazio.

nije bilo nikoga da nas oplijevi i zalije,

ili barem pod nama

potpali krijes.