Non cogito ergo sum

Posle propasti „komunizma“ i raspada Jugoslavije obnavlja se, u raznim sredinama, interes za mnoge teme koje su se ranije smatrale opasnim, zabranjenim ili nepoželjnim. Pobude koje pokreću autore knjiga i dužih tekstova o njima različite su i – što se moglo očekivati – ne uvek naučne. Bez želje da se iznesu vrednosni, politički ili moralni sudovi, treba reći da su u srazmerno kratkom vremenu morale da se zadovolje vrlo raznorodne i neusklađene potrebe: želja da se rehabilituju žrtve, da se isprave istorijske greške, da se s trona skinu nekada obožavane ličnosti – pa i da se zadovolji nalet etnonacionalizma, koji je sve počeo da prožima, ovog puta naročito kao želja da se sopstvena nacija predstavi kao najveća žrtva komunizma i socijalizma, realnog i irealnog.

Mnogo je razloga zbog kojih se o Golom otoku i celom sistemu koji on oličava malo znalo i malo beležilo. Broj interniraca nije premašio 15.000 u zemlji koja je po popisu iz 1948. imala skoro 16 miliona stanovnika; od kraja građanskog rata bilo je prošlo malo vremena; antikomunistički deo stanovništva smatrao je „kominformovce“ još gorim od vladajućih komunista; sve je bilo obavijeno tajnom i opasno u atmosferi „ratnog komunizma“; Staljin je na vreme umro. Što se tiče zapadnog inostranstva, Tito je tada bio dragoceni otpadnik, prvi važan komunist na vlasti koji se suprotstavio Staljinu kada je on izgledao najmoćniji i, kada su zapadne sile demobilisale svoje vojske, Crvena armija ostala najjača vojna sila, a u mnogim zapadnim zemljama komunisti dobijali ogromnu podršku i ulazili u vlade ne odričući se pokornosti Moskvi.

Jezernikova knjiga delimično popunjava tu prazninu. Jezernik, uz to, pokazuje da je postupanje prema informbirovcima bilo ustrojeno tako da internirci batinama i ponižavanjem „nauče pameti“ sami sebe i da je ono po tome možda bilo jedinstveno. Zato je malo ko izašao iz logora bez osećanja gađenja i sramote, kako zbog onoga šta su mu činili njegovi dojučerašnji partijski saborci, tako – i još gore – zbog toga što je on činio njima. Otuda je verovatno i malo priča i svedočanstava.

Vojin Dimitrijević