O duši. Parva naturalia

Aristotel je u De An postigao dvostruki cilj:

1. Duša je nužno povezana za pojmove spoznaje i kretanja.

2. U tome se manje-više slažu sve prethodeće „teorije“ o duši.

Može se postaviti pitanje da li Aristotel ispred sebe uopšte ima izgrađene teorije o duši – jer, to pouzdano nema – ili on samo konstruiše kontekst vlastite diskusije koji bi formirao i da ovih „teorija“ nema; jer, mimo Platona koji i daje tematski ram Aristotelove rasprave o duši i koji je jedini njegov pravi „sagovornik“, imamo samo rudimentalne, višeznačne i sporadične izjave koje mogu biti metafizički relevantne, kao kod Heraklita, Demokrita ili kod Empedokla, ili su refleksi i preformulacije prastarih narodnih verovanja. No, Aristotel blagonaklono tvrdi da je veza duše, spoznaje i kretanja uočena u ovim teorijama ukoliko se one posmatraju u celini, ali da nijedna od tih veza nije zahvaćena na autentični način veran samoj stvari o kojoj je reč. Drugim rečima: nije se došlo do osnovnog pitanja o bivstvu duše, ali onda ni do prave teorije kognitivnih funkcija duše (opažanje, mnjenje, znanje, Um; a onda i njima podređenih „funkcija“: žudnja, htenje, težnja), ali ni do uviđanja težine metafizičkog problema veze duše i kretanja.