O spasenju svih: Raj, pakao i sveopšte spasenje

Od najranijih vekova hrišćanske vere uvek su postojali hrišćani univerzalisti – hrišćani koji veruju da će na kraju svi biti spaseni i sjedinjeni sa Bogom u Hristu. Zapravo, svi istorijski dokazi govore u prilog tome da je u prvih pet vekova postojanja Crkve, barem procentualno, univerzalistička struja bila najbrojnija. Avgustin Hiponski (354–430) te vernike naziva izrazom misericordes, „milosrdni“, pridajući mu, očigledno, prizvuk oštre kritike (koji ja u toj reči, moram priznati, ne čujem). Takvi vernici se u prvim vekovima uglavnom nisu izdvajali u nekakve posebne zajednice. Koristili su isto Sveto Pismo kao i drugi hrišćani, molili su se u istim bazilikama, živeli istim svetotajanskim životom. Čak su i verovali u pakao, samo nisu verovali u njegovu večitost; za njih je pakao bio oganj očišćenja o kojem govori apostol Pavle u trećem poglavlju Prve poslanice Korinćanima, isceljujuće delovanje neodstupne božanske ljubavi na tvrdokorne duše, oganj koji će spasiti čak i one koji su se u ovom životu pokazali nedostojni Carstva nebeskog, koji će spaliti i najmanje tragove njihovih izopačenih dela. Univerzalisti nisu uvek bili manjina među vernicima, barem ne svuda. Veliki otac Crkve četvrtog veka, Vasilije Kesarijski (oko 329–379), na jednom mestu primećuje da u njegovo vreme ogromna većina hrišćana (barem u istočnohrišćanskom, grkofonom svetu koji je on poznavao) veruje da pakao nije večan i da će na kraju svi doći do spasenja. Moguće je da on preuveličava, ali isto tako je moguće i da ne preuveličava; uostalom, čak i ako preuveličava, ne preuveličava mnogo, jer bi u suprotnom svojim savremenicima zvučao suludo, budući da o tome govori kao o nečemu potpuno očiglednom, maltene banalnom. Naravno, vremenom – u velikoj meri zbog određenih, očiglednih institucionalnih imperativa – glasovi univerzalista su se toliko utišali da su se sveli na, maltene, potajni šapat na marginama vere, ako izuzmemo nekoliko sunčanih kutaka hrišćanskog sveta (poput Istočnosirijske crkve). Tek, možda, u devetnaestom veku ova tema stidljivo počinje da se pomalja iz pepela.

Stoga, veliki deo onoga o čemu ću govoriti u ovoj knjizi mnogim čitaocima će zvučati prilično egzotično, možda čak i pomalo „uvrnuto“. Ali, to ne bi bio slučaj u, recimo, prva četiri veka Crkve, naročito u istočnom delu Rimskog carstva i susednim oblastima, upravo zato što su vernici tog doba i podneblja bili bliži kulturi, jeziku, kosmologiji i verskim očekivanjima apostolskog vremena; njihova shvatanja još uvek nisu bila iskvarena vekovima bogoslovlja pisanog u sasvim drugačijem duhovnom i intelektualnom okruženju i na tuđim jezicima. Stoga, moja osnovna namera u ovoj knjizi je da određena pitanja o „poslednjim stvarima“ pokušam da promislim na način koji bi me prirodno približio maglovitim počecima hrišćanskog shvatanja stvarnosti, kada su najraniji hrišćanski spisi tek pisani, uređivani, razvrstavani i prepoznavani – neki kao kanonski, drugi kao lažni. Nadam se da stvar mogu sagledati iz pozicije, na neki način, „netaknute“ pretpostavkama koje predstavljaju nasleđe kasnijeg razvoja hrišćanske kulture. U izvesnom smislu, ovu knjigu pišem kao priručnik ili kao dodatak uz kritički aparat mog nedavno objavljenog prevoda Novog Zaveta (David Bentley Hart, The New Testament: A Translation, Yale University Press, 2017). Ako postoji mogućnost (ovo kažem ne samo da bih poboljšao prodaju svojih knjiga), nadam se da će čitalac ove knjige konsultovati, takođe, uvod i pogovor pomenutog izdanja, kao i tamošnje napomene na neke ovde citirane biblijske stihove, ili možda čak pročitati ceo prevod (ako ništa drugo, mogu da garantujem za savesnost prevodioca). Čvrsto sam ubeđen da dve hiljade godina dogmatske tradicije u glavama većine nas stvaraju korenito pogrešnu i umnogome obmanjujuću sliku o onome što tvrdi hrišćansko Sveto Pismo. I nadam se da će moj prevod – koji oživljava neke dvosmislene momente za koje smatram da su prisutni u izvornim tekstovima – savremenim čitaocima pomoći da shvate kako je moguće da je znatnom broju obrazovanih istočnih hrišćana pozne antike, koji su svi dobro poznavali Novi Zavet u njegovom grčkom originalu, univerzalističko tumačenje njegovog jezika bilo veoma blisko. Ubeđen sam, naime, da su upravo „milosrdni“ uvek bili oni koji na pravi način shvataju celu priču, utoliko ukoliko se može govoriti o njenoj istinitosti. To ne znači da su se svi oni međusobno u potpunosti slagali, niti da se ja potpuno slažem sa svima njima u pogledu svakog aspekta te priče. Samo mislim da, ako hrišćanstvo uzeto kao celina predstavlja jedan zaista celovit, dosledan i verodostojan sistem verovanja, onda je univerzalističko razumevanje njegove poruke, zapravo, jedino moguće. Možda je to neoprezno sa moje strane, ali ovo govorim bez imalo oklevanja i bez ikakve zadrške.

Priznajem da je veoma neobičan osećaj pisati knjigu koja je u raskoraku sa nasleđenim sistemom mišljenja, ukorenjenim tako duboko da sam svestan da ne mogu razumno očekivati da bilo koga ubedim u bilo šta osim, možda, u moju iskrenost. Na kraju bi se veoma lako moglo ispostaviti da je sav moj trud bio uzaludan. Predosećam da će oni kojima je moj stav ionako blizak odobriti moju argumentaciju u meri u kojoj im se učini da ona uspešno izražava njihove sopstvene stavove ili nešto približno njima, dok će je oni koji se sa mnom ne slažu (a njih je mnogo više) ili odbaciti, ili će (ako su dovoljno naporni) pokušati da je opovrgnu, iznoseći stavove tradicionalne većine na bezbroj veoma predvidivih i ustaljenih načina. Neki od njih će, na primer, tvrditi da je univerzalizam očigledno suprotan izričitom jeziku Svetog Pisma (što nije tačno). Drugi će tvrditi da je univerzalizam izričito osuđen kao jeres na Petom vaseljenskom saboru (što nije tačno). Ljubitelji većih izazova posegnuće za nečim što oni smatraju ubedljivijom verzijom istih onih filosofskih odbrana ideje večnog pakla koje ja opisujem i odbacujem na ovim stranicama. Ljubitelji najvećih izazova će možda pokušati da iznesu neke nove, svoje argumente (što im ne savetujem). Ne postoji očigledan način da se pobedi u ovoj igri, čak ni da se bitnije promene izgledi za pobedu. Uprkos tome, nameravam da igram do kraja. Uostalom, pozicija u kojoj se nalazim možda i nije tako neprijatna. Ako ništa drugo, ima nečeg oslobađajućeg u tome što znam da sam verovatno izgubio u retoričkom nadmetanju pre nego što je i počelo. To me štedi napora da glumim opreznost, umerenost ili razboritu sumnju na prefinjen i svesno protokolaran način, kako se to obično očekuje, i omogućava mi da svoje tvrdnje iznesem koliko god je moguće nesputano i da vidim dokle se može doći u tom razmišljanju. Čini mi se da bi to samo po sebi već moglo biti vredan doprinos široj raspravi, čak i ako se na kraju pokaže kao potpuni neuspeh; ako ništa drugo, ova knjiga će pobornicima preovlađujućeg stava pružiti mogućnost da iskreno razmisle, da se dobro zamisle i da ozbiljno proanaliziraju stvar (kao i čitav niz sličnih, intelektualno okrepljujućih vežbi). Čak i ako posluži samo kao svojevrstan negativan ispit za tradiciju, kao tužba „đavoljeg advokata“, savesno podneta u ime šačice osobenjakâ potpuno svesnih da presuda neće biti njima u korist, možda će makar većini pomoći u razjašnjavanju svojih ubeđenja. Dakle, sve što sledi nudim kao logički i retorički eksperiment, moleći čitaoce pre svega da imaju strpljenja za moju nameru da dođem do krajnjih vidljivih granica svog načina razmišljanja. Moja očekivanja u pogledu njegove delotvornosti veoma su skromna. Ukoliko, pak, čitalac nekim slučajem uvidi ubedljivost nekog od mojih argumenata, molim ga da razmotri mogućnost da je to zbog toga što moji argumenti zaista nešto i vrede.

Moram napomenuti da ovo nije moje prvo javno izlaganje stavova na zadatu temu, ali nameravam da bude manje-više poslednje. Iskustvo mi govori da su rasprave na ovu temu veoma sklone pretvaranju u začarani krug u kom se iznova i iznova ponavljaju jedni isti argumenti. Ipak, osećam dužnost da iznesem sve svoje stavove koji se tiču ove teme, naprosto iz učtivosti prema onima koji su odvojili vreme da odgovore na moje ranije izjave, a pritom nisu imali mogućnost da steknu celovitu predstavu o mom viđenju stvari. U julu 2015. godine na Univerzitetu Notr Dam održao sam predavanje, iznoseći argumente koje uglavnom ponavljam u predstojećoj Prvoj meditaciji. To predavanje je privuklo veliku pažnju i do danas izaziva rasprave i komentare na različitim platformama. Mnogi čitaoci su moju tadašnju argumentaciju ispratili bez poteškoća, obično sa odobravanjem, verovatno zato što su unapred bili skloni da se načelno slože sa mojim pristupom ovoj temi. Bilo je, naravno, i drugačijih, manje oduševljenih reakcija. Ipak, iskreno mogu reći da su sve dosadašnje reakcije ovog drugog tipa zasnovane na pogrešnom razumevanju – ponekad veoma neobičnom – centralnih teza mog predavanja. Ipak, ne mislim da je to zbog toga što je moje izlaganje bilo nešto naročito komplikovano, već pre zato što tada nisam izneo uobičajeni argument koji su mnogi kritičari očekivali da ću upotrebiti, pa su u moje reči automatski učitali ono što su unapred bili spremni da pobiju. Zbog toga sam tokom prethodnih nekoliko godina više puta zamoljen da odgovorim na prigovore u pogledu nekih stavova koje ja, zapravo, nikada nisam iznosio. Jedina dobra stvar s tim u vezi koju mogu da posvedočim je da sam, po svemu sudeći, usavršio intonaciju koja mi pomaže da blistavim velom usiljenog strpljenja sakrijem iznerviranost – a nikada nije na odmet steći još neku socijalnu veštinu. Ali, iskreno, takvi razgovori samo mogu da pokvare i najprijatnije bankete. Jer, zaista, koliko puta čovek može da ponovi rečenicu: „Izvinite, pomešali ste me sa nekim“, a zatim da se ubrzanim korakom uputi ka suprotnom kraju sale, neodoljivo privučen zavodljivom pesmom konobara koji raznosi koktele, ili da se odjednom seti da strašno kasni na neodložan sastanak sa velikim žbunom šimšira u obliku patke koji ga čeka napolju. Stoga se nadam da će pitanja koja sam postavio i tvrdnje koje sam izneo u sklopu tog fragmentarnog izlaganja, nakon što ih ovde dopunim ostatkom svoje argumentacije, dovoljno dobiti na jasnoći, kako im ubuduće ne bi bila potrebna dodatna razrada. Tada će, nadam se, moja celokupna argumentacija moći da bude, naprosto, prihvaćena ili odbačena – kako čitalac blagoizvoli. Svaka dalja rasprava, barem po mom mišljenju, uzaludna je. Bilo to dobro ili loše, za mene je moje rezonovanje u potpunosti ubedljivo i to se – na žalost ili na sreću – zasigurno nikada neće promeniti.

Uvod autora