O srpskom vrhovnom bogu / O Božiću i Slavi

O starim srpskim bogovima nemamo mi, kao što je poznato, nikakvih neposrednih dokumenata – ni domaćih, ni stranih, ni savremenih, ni docnijih; nemamo, drugim rečima, u rukama ništa. Očevidno je, dakle, da ti bogovi, ako ih je bilo i ukoliko ih je bilo, pripadaju vremenu koje je za nas preistorijsko, i da se pitanje o njima ne može ni rešavati uobičajenim istorijskim metodom. Pri svemu tome, naš položaj, ma koliko da je nepovoljan, nije bezizlazan. Nauka o religiji ipak je u mogućnosti da drugim putevima dođe do potrebnih saznanja i donekle rekonstruiše našu mitsku prošlost. Na ovom mestu biće učinjen pokušaj da se bliže odredi ličnost starog srpskog vrhovnog boga, njegova priroda, oblast i funkcije. U vezi s ovim, biće govora o vrhovnom bogu kod ostalih Slovena, i kod drugih indoevropskih naroda.

Pre nego što bismo, međutim, učinili ma kakav pokušaj, moramo dati određen odgovor na jedno načelno pitanje: naime, da li je stara srpska religija uopšte znala za bogove? Na to pitanje ima se, jasno i bez kolebanja, odgovoriti da su Srbi, u vremenu koje je prethodilo hrišćanskom, izvesno imali predstave o ličnim bogovima. Na ovakav zaključak daju nam pravo, pre svega, opšta posmatranja u okviru istorije religije. Utvrđeno je da bogovi, sa širokim funkcijama, sa određenom individualnošću, sa ličnim imenima, i sa drugim osobinama koje ih kao bogove karakterišu postoje i da su postojali i kod mnogo primitivnijih naroda no što su bili Srbi pred svoj prelazak u hrišćanstvo. U toj tezi slažu se svi istraživači, bez obzira na pravac kome pripadaju: i filozofi, i etnolozi koji su ispitivali religije današnjih „prirodnih” naroda, i filolozi koji posmatraju stvari u istorijskoj perspektivi.