Oblici zaborava

Alaida Asman (Aleida Assmann, 1947), nemačka anglistkinja, egiptolog i kulturolog. Zajedno sa mužem, egiptologom Janom Asmanom, dobila je 2018. godine Nagradu za mir Udruženja nemačkih izdavača. Pre ovog, u Biblioteci XX vek objavljeni su prevodi još dve njene knjige: Rad na nacionalnom pamćenju (prevod Aleksandre Bajazetov-Vučen, 2002) i Duga senka prošlosti (prevod Drinke Gojković, 2011).

“U Nemačkoj se s vremenom razvila kultura sećanja koja je proistekla iz uverenja da se istorijski teret holokausta ne može zbaciti zaboravljanjem. Sećanje je steklo velik značaj u našoj kulturi i sve se češće poistovećuje s nekom vrstom etičke obaveze. Ovom raširenom implicitnom uverenju usprotivio se Jan Filip Remtsma: “Sećanje je obaveza, sećanje ima semantiku imperativa. Međutim, šta je kod sećanja pozitivno? Sećanje je, koliko i zaboravljanje, svojstveno čoveku, i ni jedno ni drugo nije ni dobro ni loše, već su i jedno i drugo potrebni da bismo mogli da se snađemo u životu”.

Sećanje i zaboravljanje nisu sami po sebi ni dobri ni loši, tu ćemo se svakako složiti s Remtsmom. Osim toga, zaboravljanje je mnogo više od pukog manjkavog modusa sećanja. Njegov značaj daleko prevazilazi zaboravnost, notorno slabo pamćenje i njegovo povremeno zakazivanje. Da bismo stekli jasniju predstavu o brojnim i raznorodnim oblicima i funkcijama zaboravljanja, moramo se zapitati u kojim se psihološkim, društvenim i političkim okvirima ljudi sećaju odnosno zaboravljaju, i kakva se osećanja pri tom javljaju ili potiskuju.” (Iz Uvoda)