Oko svoje ose

Svako ko je pre ove knjige već pročitao autobiografiju Aleksandra Tišme ili dnevnik, a najbolje i jedno i drugo, zapaziće uzajamnu povezanost sva tri štiva. Sečaj se večkrat na Vali tu se ukazuje kao narativno sažimanje i kreativna modulacija dnevničke građe, a Oko svoje ose kao umetnička razrada pojedinih motiva iz dnevnika ili pak kao niz pripovednih digresija koje se osamostaljuju u odnosu na magistralni tok autobiografije. Iako nedvosmisleno ima memoarski karakter, zbirka Oko svoje ose nije publicistički već književnoumetnički tekst. Svojom dokumentarističkom fakturom ona se, na kraju krajeva, uklapa u opšti kontekst Tišmine proze.

U vrtlogu istorije, Tišmu, kao i inače, prvenstveno zanimaju mali, obični ljudi i njihove sudbine, najčešće tužne, nekad i tragične. O tom malograđanskom okruženju gradske periferije, koje se žilavo bori za preživljavanje, krov nad gla­vom i ponešto preko toga, svedoči Aleksandar Tišma, katkad kao protagonist katkad kao posmatrač. I mada ni u ovoj knjizi ne propušta da se izjasni kao mizantrop, njegova prećutna pripovedačka simpatija i saosećanje za svoje junake, kao i ono što čini za neke od njih kada je i sam akter radnje, uveravaju nas u suprotno.

Iz predgovora Jovana Popova

Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu.