Pakleni kamen

Kao mnogi veliki pisci, koji su bili suočeni sa čovekovom nemoći u svetu, i Malkolm Lauri (1909–1957) je maštao da napiše veliku epopeju o čoveku i njegovoj titanskoj borbi sa silama unutrašnjim i spoljašnjim, a kao uzor je trebalo da mu posluži Danteova “Božanstvena komedija”, to delo velike ljudske nade. Lauriju je ta zamisao delimično pošla za rukom ako u njegovom slavnom romanu “Ispod vulkana”, jednom od najvećih umetničkih tvorevina ovog stoleća, prepoznamo Pakao. U kratkom romanu “Pakleni kamen” (Lunar Caustic), po svedočenju samog pisca, treba videti Čistilište. A Raj? On je bio zamišljen u delu Natovaren balastom na putu ka Belom moru. Ali, ono nije napisano. Možda zbog toga što je pisac verovao da je Raj savremenom čoveku, ophrvanom sumnjom i teskobom, neosetljivom za božansko, ionako više nedostupan. Konzulov alkoholizam u romanu “Ispod vulkana” i njegov kraj u nekom periferijskom ubogom ćumezu, Plantegenetova totalna usamljenost sa čašom pića u nekoj mornarskoj krčmi u “Paklenom kamenu”, usamljenost koja se izjednačava sa samim nestajanjem, samo je vid očišćenja i prosvetljenja. Ovi delirijumi su uspenje nad slikom sveta, koji je ostao negde dole, negde ispod, i još niže, u Tartaru, u Paklu koji je simbol raspadanja, otuđenosti, pometnje, krize ličnosti, osećanja krivice, fizičke i duhovne patnje, moralnog posrnuća. Alkoholizam je ovde očišćenje, izlazak iz opakog stanja ljudskog prokletstva. I jedno i drugo delo su „pijana božanstvena komedija“, u kojoj i jedan i drugi junak uništavaju sebe do potpunog mazohističkog ukinuća. Ali, ove ličnosti neće zaraziti svet. One su katarza čovečanstva, jer je svet bolestan na smrt i oni ga ostavljaju, napuštaju zauvek. Iz njihovog poniženja izranja dostojanstvo. To je spasonosna Laurijeva poruka i zaveštanje čovečanstvu. Raj će biti moguć kao iščeznuće, on je užas koji se zove nepostojanje, šćućuren u nekom ćošku sveta, u mračnom uglu nevidljivih zbivanja, na kraju nečega što se zove život kao takav. I šta? Ništa. Samo konstatujemo.