Paviljon broj 6

“Vi ste uman, pronicljiv čovek. U svakoj situaciji u samom sebi vi možete da nađete smirenje. Slobodna i duboka misao, koja nastoji da razume život, i potpun prezir prema glupoj taštini ovoga sveta – to su dva blaga, od kojih veća čovek ni­kad nije poznavao. I vi možete da ih posedujete, čak i da živite iza tri rešetke. Diogen je ži­veo u buretu, pa ipak je bio srećniji od svih careva zemaljskih.
– Vaš Diogen bio je budala – mrzovoljno reče Ivan Dmitrič. – Što vi meni govorite o Diogenu i o nekakvom razumevanju? – razljuti se on iznenada i skoči. – Ja volim život, volim ga strasno! Imam maniju gonjenja, neprestan nesnosan strah, ali ima trenutaka kad me hvata žudnja za životom i tad se plašim da ću poludeti. Strašno želim da živim, strašno!”

Godine 1892, Anton Pavlovič napisao je jednu od svojih najznačajnijih priča, Paviljon broj 6, kojom, moglo bi da se kaže, počinje pozni period piščevog stvaralaštva. U Paviljonu broj 6 više nema ironije i sarkazma, tako karakterističnih za njegov rani period, ovde su u prvom planu ozbiljna i duboka pitanja ruskog društva tog vremena, gde su i junaci, i okolnosti, i sav smisao krajnje simbolički.