Pisma iz Provanse

“…U početku je Van Gog bio srećan što je u društvu „velikog slikara i sjajnog prijatelja”. Slikali su napolju, na obronku Arla blizu starog rimskog groblja (Aliskan), u bordelima gde je Gogen, po Van Gogovim rečima, imao velikog uspeha, i u ranije pomenutom kafeu koji je bio otvoren i noću. Kada je vreme bilo loše, radili su u malom ateljeu u “žutoj kući”. Van Gog je svoje radove zasnivao na stvarnosti, a sada se povinovao Gogenovoj mantri da radi na osnovu sećanja i mašte. Bio je to uzgredni put koji je vodio do većeg broja dela koja se izdvajaju u Van Gogovom opusu, kao što su „Sećanje na vrt u Etenu”, „Žena koja čita roman” i „Sejač”.

Naravno, raspravljali su o slikarstvu i književnosti, i suštinske razlike u njihovim umetničkim idejama postajale su sve očitije: „Naš razgovor je izuzetno šarolik. Ponekad izlazimo iz njega umornog uma, kao kad se isprazni električna baterija”.

Najgori trenutak je usledio uveče 23. decembra, tačno dva meseca posle Gogenovog dolaska. Van Gog je sebi odsekao uvo u žutoj kući, a zatim ga je odneo prostitutki u obližnjoj četvrti crvenih fenjera. Sutra ujutro su ga odvezli u bolnicu. Gogen je telegramom javio Teu šta se desilo, i ovaj je krenuo iste večeri u Arl da bude s Vinsentom. Dan kasnije – na Božić – Teo se sa Gogenom vratio u Pariz, i tako je srušen san o zajedničkom ateljeu…”