Plamen. Poezija, pesme i izbor iz beležnica

“Poznavati moga oca zapravo je značilo poznavati čoveka okruženog hartijama, beležnicama, salvetama – ispisanim prepoznatljivim rukopisom – (uredno) rasutim na sve strane… Pisanje mu je bilo razlog postojanja. To je bila ta vatra kojoj je težio, najvažniji plamen koji je potpaljivao. I koji se nikad nije gasio…

Ima u njegovom delu razne vatre i plamena, da se stvara i da se razara, da se greje i osvetljava, da se čezne i da se uzme. Zapalio je plamen i marljivo ga održavao. Proučavao je i beležio njegove posledice. Opasnost od plamena ga je podsticala – često bi, govoreći o umetnosti drugih ljudi, pominjao nedostatak “opasnosti”, a hvalio “uzbudljivost misli koja je bila u plamenu”.

Ta obuzetost vatrom potrajala je do samog kraja. “Ako poželiš mračnije, ubićemo plamen”, peva on na svom poslednjem, oproštajnom albumu. Umro je 7. novembra 2016. godine. Sad se oseća više tame, ali plamen nije ubijen. Svaka stranica papira koji je on zacrnio trajno je svedočanstvo jedne goruće duše.” – Adam Koen, iz Predgovora, 2018.

Lenard Koen ne bi bio vrhunski pesnik da se nije najviše bavio samim sobom. Ali, istovremeno, on je “retka zver” u tom svetu koji to nije činio prevashodno iz samoljubivosti. Naprotiv, reč je o njegovom načinu da samoanalizom, sumnjom u sebe i bespoštednom samokritikom stigne što dalje u razumevanju lepote, ljubavi, erosa, boga i religije bez kanona. Taj čudovišni spoj sete, radosti i crnog humora dosledno je činio osnovu nenametljivih, a često veličanstvenih stihova tokom svih šezdeset godina njegovog stvaranja, i u književnosti i u muzici.

Koen je jedinstven primer pesnika čije su autentične karakterne osobine (povučenost, skromnost, čak stidljivost), provučene kroz izuzetan talenat, rađale poetsku snagu, hrabrost, rizik, ali i krhkost, nesigurnost – a nadasve mudrost. Stvarao je stihove koji su nastajali u dubokim mikro-oknima duše, a koji bi na izlazu iz kopa postajali sveopšti putokazi. Kao bljesak, od intime do bine. Iako duboko individualni, stihovi koji nisu bili namenjeni drugima kao rešenja, postajali su makro-odgovori na dileme jedinke unutar kolektiva. Stihovi crni od uglja, sijali su nagi pred Univerzumom. Kao da se tiču svakog živog bića. Otud i tolika popularnost njegove poezije i pesama.

Koenovo spajanje iskustava jevrejske, hrišćanske i (zen) budističke kulture stvorilo je originalno i unikatno pesničko delo koje po svom najmanjem zajedničkom sadržaocu pripada ne samo Kanadi, anglosaksonskom i frankofonom tlu, već čitavom književnom univerzumu; zapravo, imaginarnom – svetskom jeziku. – Vladislav Bajac, 2021.