Planina koja me je volela

„Miodrag i Milan Pajević su sin i otac, a ova knjiga predstavlja izbor iz njihove elektronske prepiske vođene i evocirane tokom dvadeset godina i ispisivane na različitim kontinentima. Već i iz ovog najkraćeg mogućeg sinopsisa biva jasno da je reč o knjizi koja otvara prostor za gomilu toga zanimljivog. Najpre, zanimljiva su vremena. Prepiska počinje jedva godinu dana nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma kojim je završen rat u Bosni kao najkrvavija deonica ratnog raspada Jugoslavije i koji je implicirao međusobno priznanje BiH, Hrvatske i SR Jugoslavije.

Sav ovaj istorijski i tehnološki okvir zapravo je samo pozadina za arhetipsku priču, priču o odnosu oca i sina, priču koja je jedan od onih mitskih temelja na kojima počiva civilizacija. Otac i sin su prirodno potekli u različitim generacijama, imaju različita iskustva i različite intezitete iskustva, otac bi poslovično trebao biti mudriji, sin bi poslovično trebao biti hrabriji, ali te stvari se dodiruju i preklapaju. Knjige prepiske, čak i unutar čisto literarnog žanra epistolarnog romana su to uspešnije što su bolje uhvatile različitost glasova koji učestvuju u prepisci. Ta se različitost u ovoj knjizi oseća na prvi pogled, na prvi dah.

Čitalac „Planine koja me je volela“ stiče utisak da na neki način poznaje i Milana Pajevića i Miodraga Pajevića, zna u najmanju ruku o čemu bi s njima mogao da razgovara uz kafu, čaj ili nešto žestoko. Ovo je knjiga koju će čitaoci da vole, to je nešto što mi kaže moje vlastito čitalačko iskustvo, a teško da jedna knjiga može da ima veću ambiciju. Ima hrabrosti u pokušaju da se privatna prepiska podeli s nepoznatim čitaocima, a ovakav utisak je, između ostalog, i nagrada za tu hrabrost.“ – (iz Pogovora Muharema Bazdulja)