Plaš

Plaš, podjezični noćni predstavlja mešavinu književnih rodova – poezije, proze i drame. Glavno filozofsko pitanje koje otvara autorka jeste fenomen straha i egzistencijalna jeza izražena kroz iskustvo savremene kiparske žene i majke.

Plaš je predivna, bolna priča, nekad u stihu, nekad u prozi, a nekad i u formi pozorišnog komada. Ali, ako mene pitate, insistiraću na tome da je ovde 100% reč o poeziji.

Hristina Linardaki

Odlomak iz knjige

Strah je prevaziđeno osećanje

koje liči na ženu

zaljubljuje se u noć

i ženi se tišinom

Glava prva: pesma u pesmi

Jedne takve večeri najlepši stih

biće koralan i mirisaće na plišane smokve

vrzmaće se među drvosmračjem

i tad, gornji udovi slovā d postaće

grane i zboriće

dido-o i da-a i deo deo deo

ruku će mu držati lunina

i tajno ga proslavljati

prolećnom dalekovidošću

(Varijacija)

I čemu to što bez predaha sadim drvosmračje?

U ritmu prolećne dalekovidosti vuče me tamo-amo lunina

niti se mogu odupreti

niti želim.

Lunina lunina

Pusti me, uzmi me sa sobom, pusti me, uzmi me

pusti me uzmi me

uzmi me

uzmi me

uzmi me

I kad rodiš ćerku

nemoj je nazvati Moralina

nemoj je nazvati Magdalina

uveče idi da uzmeš se od sete

no od noža

ko od kobi

su od suše

i počini na senokosu noćnom

i nazovi je Lunina