Pljuvaću po vašim grobovima

Novembra 1946. godine, jedan mladi pariski izdavač objavljuje roman nepoznatog Vornera Salivena, „kojeg je sa engleskog preveo Boris Vijan”. Pljuvaću po vašim grobovima će 1947. godine istovremeno postati best-seler ali i predmet skandala, zahvaljujući erotsko-skandaloznom umeću svog „prevodioca”, tužbi koju je podnelo jedno moralističko udruženje zbog „ogrešenja o pravila lepog ponašanja” i konačno, zahvaljujući zločinu koji se zaista dogodio, a po scenariju onog koji je počinio glavni junak romana. Ovo oponašanje doneće Vijanu dosta novca, sumnjivu reputaciju i brojne neprilike: proces, kazne, poreze, etiketu „bludnog sina”… Knjiga, koja je zabranjena 1949. ali reizdata 1973. godine, od tada se smatra najvažnijim romanom našeg autora.

Da li ga morila žeđ za umnožavanjem svog života? Boris Vijan veoma rano postaje Bizon Ravi (očarani bizon, prim.prev.), razotkrivajući tako anagram – ekstaza i zov američkih prostranstava – kojim potpisuje svoja prva dva objavljena rukopisa. Alfabetska igra nastavlja se sa novim literarnim identitetom: ne nalazimo li sva slova iz njegovog imena, sem jednog, u Vernonu Salivenu „Amerlou”? Ali tu su i druge reference: Vernon je bio dendi i svirao džez, kao i dvojica tenor saksofonista, Amerikanac Vernon Stori i jedan francuski prijatelj, Pol Vernon; pijanista Džo Saliven (1906-1971) bio je izuzetan beli muzičar, kao što se to obznanjuje kroz Vijanov model, Biks Bederbeke.

Ovi pssudonimi razotkrivaju sklonost ka, prilično transparentnim, maskama; to više proizlazi iz burlesknog meteža nego iz suštinske teskobe. Vijan se prerušava, ali ne da ga ne bi prepoznali i, ako ponekad pod pozajmljenim imenom jasnije izražava svoju razuzdanu fantaziju ili morbidnu okrutnost, njegove se pobedonosne ili krvave utvare, prelaskom iz ekstaze u sadizam, pojavljuju i pod njegovim pravim imenom. Vernon Saliven „alter negro”, deluje mi manje uznemirujuće udvajanje jednog izopačenog i kmpleksnog čoveka nego dinamično redupliranje ili egzotično kloniranje jednog mladog autora koje svedoči o neodoljivoj želji za pisanjem, i to za pisanjem svuda, od Pariza do Sjedinjenih Država, direktno ili u pseudo-prevodu.

U proleće 1946. godine, Vijan veruje u svoju književnu vokaciju: Keno će kod Galimara objaviti Vercoquin et le plancton i L’Ecume des jours. Ali, usled rivaliteta i internih nesuglasica, ovom poslednjem izmiče nagrada Plejade u junu, koja je garancija dobrog tiraža, i stvari kreću ne baš…