Pod punom parom

Dik Simnel, čovek s radničkom kapom i šiberom, izumeo je nešto novo, nešto što se dimi, tandrče i hukće po šinama, i izum je privukao zadivljenu rulju; odjednom je pitanje od državne važnosti hoće li vozovi stizati na vreme.

Vlaža ne voli naporan rad. Njegov… nezamenljivi doprinos banci i pošti uglavnom se svodi na reči, a reči nisu naročito naporne. Nisu ni masne. I svakako ne očekuju da se nosiš s trošnim mostovima, odbeglim sirevima i debelim direktorom železnice. Svejedno, iako ne voli rad, Vlaža stvarno voli da bude živ, ali to možda nije u opisu radnog mesta onih koji stvaraju železnicu. Zato što, naravno, pojedinci imaju izvesne PRIGOVORE, i spremni su da odu u krajnost da bi zaustavili lokomotivu.

Teri Pračet (1948–2015) počeo je da radi kao novinar jednog dana 1965. godine i svoj prvi leš ugledao već posle tri sata, što je u to vreme bilo iskustvo koje je zaista nešto značilo. Pošto se oprobao u gotovo svakom poslu koji postoji u provincijskom novinarstvu, osim, naravno, praćenja fudbalskih utakmica subotom, prešao je u Central Electricity Generating Board i postao predstavnik za javnost četiri nuklearne elektrane.

Sve ovo se završilo 1987, kada je postalo očigledno da je pisanje romana o Disksvetu mnogo zabavnije od pravog posla. Od tada je broj napisanih knjiga postao dvocifren, a svaka naredna ima rezervisano mesto na top-listi bestselera. Pisao je knjige i za mlađe čitaoce. Povremeno su ga optuživali da se bavi književnošću. Govorio je da je pisanje najveća zabava koju čovek može sebi da priušti.