Pogled pod suknju sveta : priče

Tatjana Janković je jedinstven pisac. Njen manir podseća na Fleneri O’Konor. Samo je drugačiji. Kao kod Alis Manro, kod Jankovićeve postoji osećaj prigušene opasnosti. Ljudi i žene kreću se protiv tog sveprisutnog osećanja. Ipak, život je veličanstven kao balerina na hali galiju. Njime vlada bog malih stvari.
Jankovićeva zna da nađe priču u svemu.

Beba je oblak u povoju. Devojčica stiče moć nad svojim telom i interpretativnu moć nad svetom. Postoji nešto tajanstveno kao Indija, ali Indija nije tamo gde je tražimo.
Nada za spasenje lebdi nad buvljom pijacom. Sklapanje braka je momenat mistične promene. Majka je nekad volela da čita. Majka je plela protiv smrti. Baba i deda su pobegli sa Šagalove slike. Od uživanja baba je sebi dopuštala sunce. Baba je zatvorila šake. Potom je zatvorila usta. Zatim oči. Sklopila se kao cvet u sumrak.

Detalji i raspleti dolaze da nas iznenade. Vesna je prodavala korpice od suvog cveća, besplatni osmeh sveta.
Profesorka fizičkog na lošem glasu bila je čamac protiv struje – Ema Bovari, Ana Karenjina, ledi Četerli.
Ove vinjete na neki način opisuju jednu žensku sudbinu. Simboličko i faktuelno se prepliću. Bajka je ustav života. U ovim pričama se proverava njegova ustavnost.

Da bismo videli svet moramo biti neustrašivi. Ono što je stvarno važno skriveno je. Kada pročitamo naslov knjige Pogled pod suknju sveta, pada nam na pamet vašarska balerina sa ukočenim očima. Zažarene lampice na zavitlanoj suknji zamiču u mrak i ponovo izviru. Strašna je. Divna je. Takav naslov sugeriše da je reč o ženskoj priči. Duhovitost, poezija i empatija je čine univerzalnom.

Vladimir Pištalo

Tatjana Janković (1973, Kragujevac) savremena je srpska spisateljica. Objavila je zbirke kratkih priča Priča Babinog sina (2008) i Danas sam bila u našoj kući (2016), kao i putopisnu prozu Prisvajanje Venecije (2018).