Ponavljanje

Seren Obi Kirkegor (1813 – 1855) jedan je od najvećih modernih filozofa, „otac egzistencijalizma“, živeo je u Kopenhagenu. Neshvaćen u svom vremenu, fascinirao je mnoge velike pisce XX veka: između ostalih Strindberga, Kafku, Borhesa, Kamija, Selindžera. Prelomni trenutak u Kirkegorovom životu bio je 8. maj 1837, kada je upoznao petnaestogodišnju Reginu Olsen (1822-1904). Do veridbe je došlo u septembru 1840, da bi Kirkegor nakon manje od godinu dana vratio verenički prsten. „Da sam se tada oženio njom, već za pola godine, pa i manje, nju bi to satrlo. Ima nešto sablasno u vezi sa mnom – što je i dobro i loše u meni – nešto što ne dopušta nikome da me trpi ako mora da bude sa mnom svaki dan i da ima stvaran odnos sa mnom. Naravno, nešto je sasvim drugo kad sam u svetlom ogrtaču u kome se prikazujem ljudima. Ali kod kuće bi se primetilo da ja u osnovi boravim u duhovnom svetu. Bio sam veren godinu dana s njom, a ona me suštinski nije upoznala. . .“ (Iz Dnevnika, 1845) Kirkegor je u to vreme bio ubeđen da će živeti samo još pet godina, pa je do 1846. napisao skoro sva svoja važnija dela, od kojih su mnoga proistekla iz odnosa sa Reginom (npr. Ili-ili, Ponavljanje i Stadijumi na životnom putu).

Ponavljanje je filozofski roman autobiografskog karaktera. Kirkegor ga je objavio 16. oktobra 1843, istovremeno sa knjigama Strah i drhtanje i Tri poučna diskursa. „Devojka nije bila njegova ljubljena, ona je bila povod koji ga je učinio pesnikom. Zato je samo nju mogao da voli, zato nikada nije mogao da je zaboravi, zato nikada neće voleti drugu, i stalno će samo za njom čeznuti. Ona se uvukla u čitavo njegovo biće, sećanje na nju bilo je uvek sveže, ona ga je učinila pesnikom, i baš time je potpisala svoju smrtnu presudu.“ (Ponavljanje)

Kirkegor je u svojim delima odbacio robovanja logici i tiraniju nauke. Spoznaja se po njemu stiče individualno, emocionalno i intuitivno, kroz lucidna iskustva. „Zamislite životinju koja puzi, mada ima krila koja može da upotrebi samo kad je saterana uza zid, dok u svakodnevnom životu ne smatra da vredi truda raširiti ih. Nada u večnost na isti je način najdublje usađena u čoveku; on ima krila, ali mora biti sateran uza zid da ih otkrije, da ih raširi, da ih upotrebi!“Nasuprot Marksu čija je teza da treba „promeniti svet“, Kirkegor govori da treba „promeniti sebe“, što se podudara sa stavom Dostojevskog da istinska revolucija neće nastati spoljnom akcijom, već duhovnom promenom u svakom pojedincu.

Ilustracija na koricama: Kirkegorovi manuskripti i portret zasnovan na crtežu Nilsa Kristiana Kirkegora (1806-1882)